Šta ako je sve što ja želim mali, spori, jednostavni život? Šta ako sam ja najsrećnija u sredini? Tamo gdje živi mir. Šta ako sam ja osrednja i biram da budem u skladu sa tim?
Svijet je tako bučno mjesto. Glasni, zapovjedni glasovi mi govore da budem energična, da napredujem, gradim, stremim, žudim, postižem, takmičim se i hvatam što više. Za bolje i veće. Da žrtvujem san za produktivnost. Težim izvrsnosti. Idem na veliko ili idem kući. Da imam veliki uticaj na svijet. Da učinim svoj život bitnim.
Ali šta ako ja to jednostavno nemam u sebi. Šta ako me sva ta trka za izuzetnošću čini tužnom, istrošenom i umornom? Bez volje. Da li ja jednostavno nisam dovoljna?
Šta ako stvarno nisam nikad željela ništa više biti kad porastem – osim mama ili sestra ili žena? I ovi ljudi iz mog osnovnog kruga znaju da su voljeni i da bih ih ponovo izabrala ako bih mogla birati. Može li to biti dovoljno?
Šta ako ja nikad ne izgradim sirotište u Africi nego s vremena na vrijeme pošaljem namirnice ljudima ovdje i podržim nekoliko djece kroz sponzorstvo? Šta ako ja ponudim svijetu samo male poklone, onoliko koliko imam i neka to bude dovoljno?
Šta ako ja ne želim napisati knjigu recepata il iizgraditi veliki biznis ili govoriti pred hiljadama ljudi? Ali pišem zato što imam nešto da kažem i investiram u malu zajednicu žena do kojih mi je stalo i ohrabrujem ih da se vole i da brinu o sebi. Jer veće nije uvijek i bolje i pojedinac je bitan. Ona je dovoljna.
Šta ako ja u stvari samo prihvatima svoje osrednje tijelo koje nije ni veliko ni malo? Nešto između. I prihvatim da nemam želju da radim na stvaranju čvrstih mišića i 18% masti. I pomirim se sa tim i odlučim da na smrtnoj postelji neću žaliti što sam bila baš takva ja. Prihvati me ili me pusti.
Šta ako sam ja osrednji menadžer kuće i rijetko brišem prašinu i uglavnom održavam red i kuham pravu hranu ali nekad naručim i pizzu, a nekad sam prestravljena neredom u pojedinim dijelovima vlastitog doma? Ona koja voli da planira obroke i budžet i onda prekrši svoja vlastita pravila. Ona koja ne brine o dekoracijama i fancy stvarima. Čiji dom je skroman ali siguran.
Šta ako ja nisam stvorena za mahniti tempo ovog društva i ne mogu čak ni početi držati korak sa njim? I vidim mnoge koji imaju neiscrpnu energiju i izdržljivost ali znam da je potrebno mnogo samoće i mira, obilje odmora i prostora i neisplaniranog vremena da bismo bili zdravi. Zdravog tijela i duha i duše. Jesam li dovoljna?
Šta ako sam previše religiozna za neke ili nisam previše duhovna za druge? Ili nisam hrabra dovoljno. A ipak spremna da dijelim svoja uvjerenja na miran način, okružena pravim ljudima. Zajedno sa sumnjama i nesigurnostima.
Ovo će morati biti dovoljno.
I ako sam u braku 21 godinu i volim svog muža danas više nego juče ali nismo nikad imali bajkovitu romansu ili ispoštovali „stručna“ bračna pravila o zajedničkih tonu aktivnosti i bezbrojnim zajedničkim osobinama. A nismo. I mi volimo i vrijeme kad smo odvojeni i ono kad smo zajedno. Da li naš brak nije dovoljno dobar?
Šta ako sam mama koja uživa u svojoj djeci ali treba i vrijeme za sebe i nekad jednostavno želi biti na prvom mjestu i ne želi se igrati nego želi zagrljaj i potvrdu i podršku djece za njene strasti? Osrednja mama koja nikad nije dobacila do svojih očekivanja, a ne tvojih.
Šta ako ja prigrlim svoja ograničenja i prestanem se boriti protiv njih? Pomirim se sa tim ko sam i šta ja trebam i pozdravim i tvoje pravo da uradiš isto. Prihvatim da sve što ja želim jeste mali, spori, jednostavni život. Osrednji život. Lijepi, mirni, nježni život.
Ja mislim da to jeste dovoljno.
