“Znaš, u xy prvih trudnoća se desi spontani”.
Znate, pripreme na teško i šok nema.
Pripreme nije bilo ni kada je na ultrazvuku bila ravna linija. A to je bilo najteže. O tim pripremama se toliko slabo priča, da te duša zaboli.
Teška tema, mnogima preteško pada. Meni sto kila na prsima, sto hiljada kila na duši. Statistike su čisto sranje, a tu su da bi ti bilo lakše.
Čekaj, od čega si ti kad ti je lakše jer se još nekome desilo nešto toliko teško? Divim se ljudima koji tugu svedu na racionalno. Poslože svaku kocku, zatvore vrata i odoše. Imam jednu prijateljicu koja je taj gubitak toliko stojički podnela, da sam se samo pitala što nemam pola njene snage.
Pošla sam i ja da racionalizujem. Eto, mora da se neki hromozom nije podijelio kako treba. Mora da nije bilo vrijeme, pa me život sam opominje. Plakala sam manje nego ikad, a nemate pojma kakva sam plačipička.
Dan malog odlaska i buđenje iz anestezije sam podnijela kao da sam otišla u spa i prvo sam muža u bunilu pitala je l’ jeo. Naredne sate sam provela na 3geu, surfujući sve o tome što me snašlo. Zaspala sam drogirana od anestezije.
Buđenje u 4.30h izjutra je trenutak kad je moj život počeo da se deli na prije i poslije.
U meni više nema života. Doslovno. Da bih se vratila u život stavila sam zid od tih mračnih 4.30, pa nadalje. Sljedeće što znam…
Hodam? Propada mi tlo pod hodom.
Spavam? Ne spavam jer dok ležim na stomaku osetim srce kako iskače kroz madrac nekih sedam metara pod zemlju. U svakom presvlačenju vidim neku packicu na sebi i dam si najgoru dijagnozu, sahranim se tih istih sedam metara pod zemlju.
Panika ode.
Super sam, zaboravim da je bila tu. Malog odlaska se više toliko i ne sećam jer sam blokirala taj dio sebe. Živim malo brže dok panika kaska za mnom i gleda me iz prikrajka. Taman kad sam joj umakla i počela da dišem. Eto je opet.
Ovaj put me boli srce, ne znam šta me snašlo, ali opet dijagnoza i trk sedam metara pod zemlju. Toliko sam bila zauzeta panikom da moj mozak nije mogao da svari da panične napade izaziva onaj zid od gore.
Da bih se vratila u život, trebalo je da stanem. Sačekam tu paniku da me stigne i da joj onda narendam sve po spisku. Bježanja bez!
U meni više nema života. Doslovno. Da bih se vratila u život stavila sam zid od tih mračnih 4.30, pa nadalje. Slijedeće što znam…
Plači, jebem ga, pa nisi zub vadila. A i tad je ok da plačeš.
Sasvim je prirodno da neko je gubitak podnio bolje, to jeste drugačije nego ti. Univerzalno za bol i tugu ne postoji. Neka ti je patetično, ali ja sam za tih jedanaest nedelja kreirala celi novi život. On je u jednoj sekundi nestao. Onaj ko je to prošao, razumjeće me. Onaj ko nije, nadam se da neće imati potrebe.
Ovaj tekst je posvećen svim ženama (i njhovim muškarcima) koji su prošli kroz mali odlazak.
S tim u vezi:
NOTE TO YOURSELF!
Desiće ti se predivne stvari i imaćeš svoje čedo, ali nauči prvo da njeguješ sebe i svoju dušu. Za jedan mali život, najvažniji je stabilan onaj odrasli. Nijedan racionalan i neracionalan razlog ne može da zamjeni živu i zdravu bebu, ali sigurna sam da ti se dobro tek sprema i da je pravi oporavak od malog odlaska ključan za sljedeći veliki dolazak.
Koračaš male korake i kreiraš sebe baš onakvu kakva želiš da budeš kad upoznaš svoj mali život. Voljela bih i da mali odlazak ne prolaziš sama, jer ipak vas je dvoje stvorilo mali život i meni je to olakšalo bar pola duše.
Vrijeme ne liječi baš sve, ali dobar dio bola otkupi i koga briga šta uradi s njim. Bar ne boli više toliko i možeš da se fokusiraš na važno. Meni je važno i da se sjetim tih otkucaja, pa mi u duši bude lakše. Ti uradi šta god je tebi lakše, jer je to samo tvoja duša.
