Vesna Jovanović je svoj život posvetila brigi za slabijim i nemoćnim. Znala je od djetinjstva da će baš to biti njen poziv i predana mu je u svakom smislu. Ubrzo nakon završetka studija na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Beograd, počinje da radi ono što voli u školama i nevladinim organizacijama, pomažući ženama i djeci sa posebnim potrebama.
Trenutno obavlja dužnost direktorice Doma Zdravlja Srebrenica, a prije toga je radila kao direktorica Centra za socijalni rad i dječijeg vrtića “Poletarac” također u Srebrenici.
O čemu smo razgovarali sa svestranom Vesnom pročitajte u daljem tekstu.
- Kad ste osjetili da će pomaganje slabijima i nemoćnima biti vaš životni poziv..?
Odrastala sam i vaspitavana sam u skromnoj radničkoj porodici, moji roditelji su se sami borili za sve što su želeli sebi i meni mom bratu da priušte. Ponekad je ta borba bila ekstremno naporna i za sve nas, puna izazova, te izazove i sada pamtim i mislim da su me upravo oni opredeljivali da svoju energiju usmeravam na one slabije, na one u manjini i na one ljude koji se u nekom momentu nađu na marginama ovog uzburkanog društva.
- Zašto volite svoj posao?
Moji poslovi su se nizali, na način da sam profesionalno “zavirila” i u NGO i GO sektor, i u obrazovanje, te socijalnu a sada i zdravstvenu zaštitu. Nevezano za vrstu sektora, uvek su tu bili i ostali u fokusu ljudi, žene, deca… Oni su me svojim različitim energijama opredelili da zavolim i volim sve poslove koji su mi davali mogućnost da im se približim, da ih razumem i da im pomognem, često i bez njihovog pristanka, jer, znate, živimo u zemlji koju krase skromni i dobri ljudi, ponosni i rešeni da svoje tegobe nose u svojim tišinama.
- Da li je dan dovoljno dug da uradite / privatno i poslovno/ sve što planirate?
Moji dani su mojim, neću reći starenjem već odrastanjem, prirodno postali sve kraći, ali (kako kaže moja ćerka da je njena mama ceo život provela kao mađioničar koji nikako da izvuče belog zeca iz šešira, a magiju stvara), nekako ih svojom budnošću i srcem činim dovoljno dugim da u njima mogu da činim sve što želim, jer sve ostalo je izgovor za “nečinjenje”. Oduvek mi je jako parala uši rečenica: ,,Znate, nisam imao ili imala vremena!“, jer mislim da je to izgovorna fraza, odstupnica za ignorisanje prilika da se nekome olakša problem.
- Kako se nosite sa negativnim komentarima i kritikama?
Vrlo teško se nosim sa negativnim komentarima i kritikama, ne zato što se smatram nepogrešivom, već zato što sebi retko dopuštam nemar i nanošenje štete bilo koje vrste bilo kome na koga sam upućena. Odavno sam već kod sebe razvila sposobnost vlastitog konvertovanja negativnih komentara u pozitivne sugestije, pa to šesto činim u ime i zarad onih koji su svikli da sve što čine ljudi koji delaju, podvedu pod nešto loše. Na taj način sam svim “komentatorima” iz mog života, profesionalnog ili privatnog, uvek davala bezbroj šansi da pokazu svoj ljudski kapacitet i tako ostanu delom mog života.
- Svima nam ponekad zatreba savjet.. kome vi idete po savjet?
Ranije sam, dok je moj tata bio “na ovoj strani duge” najčešće i najlakše od njega čekala male i velike odgovore…On me je po pravilu upućivao da preciznije i suvislije savete potražim u delima Dostojevskog, Meše Selimovića, Ive Andrića i tog društva. Tada nisam uvek bila kadra da shvatim da me je pripremao na život po njegovom odlasku među anđele, pa sam često bila besna i osećala se usamljeno u “krizama”. Možda su ti teži i “ljući” putevi doprineli da se moja čula i emocije pojačaju do mere da sam jasnije i jače počela da osećam druge ljude. Ne znam… Danas je izvor mog “napajanja”, savetodavnog i zdravog kritičkog brušenja, moj suprug, koji sa velike, samo kilometarske udaljenosti ( ceneći da već dvadesetak godina radi u Italiji), ponekad jasnije vidi slike koje ja ovde živim.
- Da li ste bili u situaciji da morate birati između karijere i porodice?
Čak i da jesam, čini mi se da sam ignorisala tu vrsu izbora, radeći ono što većina žena radi već kroz vekove, a to je da pravljenjem balansa i kompromisa (mađioničarke) najčešće na uštrb vlastitog komfora, rade sve stvari: lične, porodične i profesionalne, sve u istom zamahu.
- Šta Vas čini sretnom?
Mnogo je stvari koje mi i na pomisao na njih izmame osmeh, ali ceneći stalni i čini mi se, dnevno nadolazeći talas nemira u okruženju u kojem živim, počela sam da primećujem da me sve srećnijom čini mir koji se uspostavlja iznovo i opet u svakom danu. Znate, ne onaj apstraktni fenomen mira, nego onaj mir među ljudima, tišina koju ljudi svesno moraju uspostaviti da bi se čule reči koje razmenjuju, da bi se razumeli i da bi mogli raditi i bivstvovati zajedno.
- Šta za Vas predstavlja ljubav?
Meni je ljubav uvek bila imperativ. Jedino što se taj moj imperativ vremenom menjao, menjao je boje, zvukove i oblike, ali suštinu nikad. Dnevno mi je važna ljubav koju dobijam kroz poglede, dodire i zagrljaje koje razmenjujem sa onima koji dnevno ulaze i borave u mom životu.Hrane me reči koje mi dolaze kao nagrada i potvrda da sam bila dobra i posvećena.
- Kako definišete uspjeh?
Uspeh… Uspeh je kada skuvate dobar i po volji najdražih, ukusan i omiljen ručak. Uspeh je kada pomognete nekome da za sebe i svoje najvoljenije obezbedi isti taj ručak. Uspeh je kada vas neko pozove da sa njim podelite isti taj ručak. Znači, uspeh je za mene sposobnost da delite i da pri tom ne merite podeljeno. Ja sam uspela da to činim već dvadesetak godina u nizu i smatram se vrlo uspešnom ženom i zadovoljnom zbog toga. Sve ostalo je manje više prepisujuća stvar.
- Kad kažete „super žena“ na kakvu ženu pomislite?
Prva asocijacija na reči “super žena” mi je da to jeste žena koja je jos uvek aktivna i živeća žena, jer me oduvek iritirala naša sklonost da priznanja odajemo i dodeljujemo onim ženama koje nisu među nama, govoreći o njima tek posthumno u superlativu. A mnogo je i svuda oko nas super žena koje van svih scena čine junačka dela kao što su briga o bolesnoj deci, borba sa siromaštvom i isključenošću, borba za biljke i životinje koje od njih očekuju negu i hranu. To su za mene super žene, uz dužno poštovanje svim našim naučnicama, afirmisanim političarkama, književnicama itd…
