Putovati sama kao žena je nešto što svima zapne u grlu prvi puta kada to izgovoriš. Ubaci u jednačinu još i bijela i zgodna i s velikim cicama i svi, ali baš svi, će te pokušati naučiti zašto to za tebe nije ispravno. Frizerka, mater, srednjoškolska učiteljica, stranci na Internetu, “prijatelji” (oni koji se pišu pod navodnicima), teta u prodavnici kada joj kažeš da kupuješ ruksak za svoje solo putovanje. Svi znaju sve, a u najboljem slučaju doseg im je Advent u Beču.
Na svom prvom solo putovanju našla sam se slučajno s nekih 16 godina. S prijateljicom sam putovala mjesec dana po Njemačkoj. U autobusu iz Berlina za Leipzig ona mi je poručila da me ostavlja i ide svojoj sestri. Bilo je to nešto što se gradilo tokom cijelog puta, nismo bile kompatibilne, živcirale smo se i nismo komunicirale, jasno da smo se i posvađale. Rekla sam joj da je bitch, neka mi da svoj dio za hostel koji se sada više ne može otkazati i neka nestane.
Ona je bila starija od mene, moj njemački je bio minimalan, Leipzig je bio njen izbor i nisam ga znala ni po imenu. Osjećala sam se kao da me izdala. Bilo me užasno strah, ali držala sam se uspravno i odmarširala u nepoznatom smjeru. Kada sam došla na glavni trg Leipziga sjela sam na stepenice i nazvala mamu. I glas i ruke su mi se tresli, srce mi je bubnjalo u ušima, a oči punile suzama.
Zaista sam bila prestrašena. Ne da će mi se nešto loše dogoditi, ali bila je to obavijajuća anksioznosti koja uvijek ide s izlaskom iz komfort zone. Tu večer sam se prvi puta sama check inala u hostel, rukovala se sa svima u sobi i smijala preglasno pokušavajući sakriti svoju nervozu. Za večeru sam otišla u skupi restoran na glavnom trgu i pila rosé. Uživala sam u činjenici što sada to mogu, jer ta djevojka je bila nešto kao škrta što se tiče hrane, a ja bih za dobar objed i ruku dala.
Kada su me dva starija muškarca pitala mogu li sa mnom dijeliti sto jer nije bilo ništa slobodno, slagala sam im da nekoga čekam. Bilo me strah ući u komunikaciju s nekim nepoznatim. I danas mi se nekad zalomi da bih se najradije vratila u svoju komfort zonu, ali trudim se to onda prepoznati i prebroditi. Isto kao što se trudim poštovati svoju psihu kada mi govori da joj treba par trenutaka samoće, shvatiti da ne moraš stalno biti u nekom društvu i razgovoru.
Taj dan u Leipzigu roditelji su mi odlučili da put moram skratiti i sa svoje iduće postaje, Münchena, vratiti se kući. No tih par dana u Leipzigu i Münchenu probila sam mnoge svoje zidove. I bilo je teško. Ujutro sam ležala budna u krevetu i čekala dok svi ne odu iz sobe da bih ja ustala. Hodala sam i hodala i hodala po ulicama samo kako bi ispalo da nešto radim. Ružno sam se obukla i nisam nosila šminku, no svejedno mi se činilo da privlačim puno pogleda. Jela sam brzu hranu kako ne bih morala sama ići u restorane, ali i to mi je bilo čudno, samo tako sjesti na klupu i sama pojesti curry wurst.
Par godina kasnije napokon sam isplanirala svoje prvo pravo solo putovanje na otok Bali u Indoneziji. Bez ikoga da me odveze na aerodrom ili dočeka, bez ikoga poznatog na mojoj destinaciji, bez ikoga na čije sam društvo ili pomoć mogla računati. Noć prije nisam mogla spavati, bilo me užasno strah, samo sam mislila “Zašto mi je ovo trebalo? Možda da samo ostanem kući i gledam seriju u krevetu sedam dana?”
To mi još uvijek prolazi kroz glavu prije svakog solo putovanja. Svjesna sam da svaki puta probijam neke granice i zidove, svaki puta samu sebe guram sve dalje. I to je zastrašujuće. Kada sam došla na Bali i dalje sam se tresla. U taksiju do hostela mislila sam da će mi pozliti. Onda sam u hostelu sjela za bar, naručila pivu i krenula pisati. Uskoro sam skužila solo curu pored sebe i tražila ju upaljač. Iduća dva dana provele smo skupa.
Jedno veče sam sjela za bar i komentirala djevojci do sebe kako su joj dobre tetovaže. Iduća tri dana provele smo skupa. Tako mali koraci potrebni su da bi se stvorila veza s nekim, a te male korake najteže je napraviti.
Putujući sama naučila sam se suočiti i sa odbijanjem, a s tim nikad nisam bila dobra. Trenutno sam na Šri Lanki i mislim da Englezu više nisam interesantna. Šta da radim kada razgovor više ne ide, iako zgodan je i, budimo realne, engleski naglasak… Svejedno nije ugodno kada sjediš s nekim za cugom i on je stalno na mobitelu i svaki tvoj pokušaj razgovora je bezuspješan. Takvih ljudi ima uvijek i svugdje. Samo što na putovanju skužiš da zaista nemaš vremena za to. Onda to skužiš u životu. I tako sad imam manje prijatelja, ali ti prijatelji ne gledaju u telefon dok im pričam.
Naučila sam i sjesti u restoran ili bar sama, slaviti rođendane i blagdane sama, slušati sebe i meditirati. Naučila sam da biti sama nije ništa sramotno. Najgora stvar je držati se krivih ljudi zbog straha od samoće. Najgora stvar je uvijek nekoga čekati i u tom čekanju ne ostvariti svoje snove i planove.
Naučila sam onda i otići od takvih ljudi i, začudo, oni nikada ne krenu za tobom… Naučila sam vjerovati ljudima, svom instinktu i vjerovati da dobro postoji. Naučila sam dovoljno za dva života, a 20 mi je godina. Naučila sam jer nisam slušala sve one ljude koji su proveli sve svoje živote u sigurnosti vlastitih zidova. Ma ne znaju oni, ti njihovi zidovi nikada nisu bili probijeni, ne znaju koje duge nastaju iza njih.
24sata.hr
