Znam da postoje dani i nedelje u godini posvećeni borbi protiv raznih bolesti.
Čujem na vestima, pročitam u novinama ili eventualno kod nekog prijatelja na društvenim mrežama . Nikada im nisam pamtila datum, osim možda 01. decembra koji je posvećen borbi protiv side.
I to pamtim zato što su nam tog dana u srednjoj školi uvek delili kondome, koje su svake godine učenici četvrte godine punili vodom i gađali ostale učenike.
Ostali datumi mi nisu bili bitni i nisam se trudila da ih pamtim.
Ali, jutros sam slučajno naletela na podatak da je period od 21. do 27. januara posvećen borbi protiv raka grlića materice.
Osetila sam suze u očima i plitko disanje koje nisam mogla da zaustavim.
Pročitala sam sve članke na koje sam naišla i shvatila da su jedno veliko sra*je! Svaki tekst se svodi na glupu statistiku i zaista se slažem da je procenat obolelih i onih koje su izgubile bitku užasan. I slažem se da je strašno što je Srbija u vrhu tih lista.
Ali ove godine u tu statistiku spada moja majka koja je izgubila borbu protiv te bolesti. Ne spada samo moja majka, spadaju majke, sestre, babe, komšinice, najbolje prijateljice… To su bića koja su pretvorena u brojke.
Verujem da nijednu od nas neće naterati neki tamo broj da odemo na redovnu kontrolu kod ginekologa. Čak i činjenica da ukoliko na vreme otkrijemo bolest, šanse za izlečenje su nam maksimalne, ni to nas neće naterati da odemo na redovnu kontrolu.
Mene i moje sestre i meni bliske osobe je naterala smrt moje majke.
Možda kada se tekstovi, bilbordi, snimci i ostali javni materijali ne bi bavili samo brojkama, možda bi i imali uticaj, ovako sigurno neće.
Kada bi se više govorilo o tome da je potrebno više od dve nedelje da budu gotovi rezultati da li vam je tumor zloćudan ili ne.
Kada bi se govorilo o tome da kada odlazite na komisiju na kojoj treba da vas sačeka vrhunski tim stručnjaka te bolnice, kako bi vam odredio terapiju, vama terapiju određuju dva studenta bez nadzora lekara.
Kada bi se govorilo o tome da se na slobodno mesto u bolnici za zračenje i hemoterapiju čeka više od mesec dana.
Kada bi se govorilo o svim posledicama zračenja i hemoterapije.
Kada bi se govorilo o neljubaznim medicinskim sestrama sa kojima provodite dane u najvećim mukama.
Kada bi se govorilo o nemogućnosti odlaska u WC i početka nošenja pelena za odrasle.
Kada bi se govorilo o spoznaji da ćete ceo život provesti u krevetu i na teret svojoj porodici.Kada bi se govorilo o svim prolivenim suzama krišom i svim lažnim osmesima podrške.
Kada bi se govorilo o ljudima koji vam dolaze u posetu i umesto da pričaju o vedrim i uobičajenim temama, oni se samo bave pojedinostima vaše bolesti kao da ih već i sami ne znate.
Kada bi se govorilo o svim onim ljudima koji uzimaju novac za takozvano izlečenje, iako znaju da je to običan prašak za prehladu, a vi sve nade ovog sveta polažete u taj “lek”.
Kada bi se govorilo o svim troškovima koje takva bolest nosi.
Kada bi se govorilo o neprospavanim noćima. Kada bi se govorilo o životima tih žena i borbama koje su vodile ili koje u ovim trenucima vode, možda bismo sve otišle na taj famozni kontrolni pregled kod ginekologa.
Možda bi svaka od nas zapalila cigaretu manje tog dana ili čak prestala da puši, obukla potkošulju i hulahopke i živela srećno do kraja života sa svojom mizernim problemima, ali sa savršenim zdravljem.
Možda onda te brojke ne bi ni postojale, a naše majke, bake, sestre i ostale bi i dalje bile sa nama.
Piše: Tamara Varda/ lolamagazin.com
