„Grlim tri jele i zamišljam da grlim mog Almira, mog Azmira, mog Abdulaha. Kad je moj Lalo posadio ove jele rekao je, ženit ću se kad porastu. A sad majka umjesto sinova i unuka obilazi jele“, govorila je prije nekoliko godina novinarima Anadolije svoju bolnu priču majka Hatidža, koja je svoje najmilije pukopala u mezarju Memorijalnog centra Potočari-Srebrenica.
„Sanjam ih. Zovem ih. Tražim ih. Ako su mi došli na san ja kažem ljubi vas majka, je li ja ovo sanjam ili ste se stvarno vratili. Oni mi kažu došli smo majko, ne sanjaš. A onda se probudim i opet nema nikoga“.
I tako dođe jutro u kojem se Hatidža pridruži svojim sinovima, svojim jedinim radostima koje je čekala ranjena srca sve do sad. Prestala je Hatidža da sanja ali hoćemo da vjerujemo da je ovo jutro ljepše jer su im se duše srele.
Ovo je heroina jednog tmurnog doba, ovo je majka koja više ništa nije imala da izgubi i kojoj je izgovaranje istine o zločinu koji se desio postalo jedina životna misija. I nije to bila laka borba.
„Ja nemam više šta izgubiti. Moje svo bogatstvo je ukopano u Potočarima. Memorijalni centar je naša druga Meka, naše hodočašće , naša živa rana koja će uvijek krvariti“.
A onda je za kraj rekla još i ovo: ”
„Dok su majke žive imat će ko opominjati i boriti se. Ostavljamo u amanet cijelom svijetu da se Srebrenica nikad ne zaboravi i da se nikad i nikome ne ponovi“, poručila je srebrenička majka.”
Ne brini majko, ne brini Hatidža… Nisu tvoje riječi bile uzaludne dokle god na ovom svijetu kuca samo jedan otkucaj dobrog srca… Da se nikada nikome ne ponovi…
…….
Hatidža Mehmedović
Više od 20 godina života provela je u borbi za istinu o genocidu u Srebrenici.
Bila je predsjednica Udruženja “Majke Srebrenice”, a u Srebrenicu se vratila 2003. godine.
Neka joj je vječni rahmet…
