Izašla sam sa jako dobrom prijateljicom u subotu u kino.
Dve već zrelije žene u godinama sa ogromnom kantom kokica u sali prepunoj nepoznatih ljudi, ne obazirujući se što film traje, upale u priču – šta treba, a šta ne bi trebalo raditi u životu, gdje smo zapele, kuda do vraga idemo, teška filozofija potpuno neprimjerena svemu onom što subota jeste – provod do jaja.
Piše: Sanda Mešinović
I govori ona meni puna šoka, nevjerice i potpunog ludila između dva grebanja po kutiji kokica, sljedeće:
“Slušaj Sanda, imala sam ja tu jednu čokoladu, znaaaaaš kakva je!!“, priča sočno kao da se radi o nekom frajeru, najblaže rečeno.
“Dobila sam je iz Švicarske davno, ne znam ni sama kada, lješnici, grožđice, zlatni listići, bademi, ovo ono, sasso mange, i ja sam je ostavila kad mi iskoči neka baš, baaš, baaaaš extra prilika.”
– “Misliš čuvaš je za PMS?“, ja punih usta.
“Da!“, ne stiže ni da proguta te iste kokica, već nastavlja da viče i potpuno izbezumljeno mlatara rukama.
“I slušaj, puhne meni neki dan da otvorim to čudo, ja u PMS-u mislim se, sad ću se zavući pod deku i lagano da umrem od uživanja. Jedva sam dočekala da se sedmica završi, došla sam sa posla preparirana, otvoriću je, jer ja to zaslužujem (!), petak i jest’, odmah sam se zavukla u pidžamu i pravac špajz!”
Klimam glavom i već razmišljam kako ću je napasti što mi nije ostavila komad, al’ ona se ne da smesti.
“I ja ti ulazim u špajz i kontam – saaaad si mooojaaaaaa, palim svjetlo i tražim je tamo negdje iza šerpi, brašna, soli, tamo gdje sam je sakrila samu od sebe! I taman kad sam razgoračila oči od dragosti što sam je napipala, izvukoh ruku, kad ono – PAF!
ŠOK, Sanda!”
Zastade.
Zastadoše svi u sali.
Potpuni muk.
“Kad nisam UMRLA!!”, progovori opet.
Čekaju svi.
Čekam i ja.
Ne dišem.
–“Što, bolan, govori?!“, atakujem na nju.
Ona počinje da viče taman toliko glasno da više niko ne prati radnju filma, već šta će biti sa ženom kojoj je pala klapna na oči zbog otresanja šećera u godinama u kojima je to ravno nuklearnoj katastrofi.
“MIŠ!!!“, dreknu.
“MIŠ!!”
Gleda me i dreknu opet.
“MIŠ!!”, ponavlja i treći put na uho kao da sam gluva. “Progrizao je kutiju, celofan i pojeo mi pola čokolade!!”
Zuri u mene sve sa onim 3D naočalama na nosu i sa dramskom pauzom.
Magbet, teški Šekspir, maykemi.
Ja.
Stala.
U momentu.
Ne trepćem.
Čekam da mi informacija.
Stigne do mozga.
PA!!!
– “HAHAAHAHHAHAHAHAHAHA!”, odvaljujem na glas, kao da sam sama na svijetu.
Ona: Ženo!!!!
HAHAHAHHAHAHAHAHHAHA – prasnule smo obe.
HAHAHAHHAHAHHAHAHAHAHHAHAHA – nastavilo se u glas.
HAHAHHAHAHAHHAHAHHA- prelilo se na tri reda uokolo.
HIT!!
HAHAHHAHAHAHAHAHHAHAHAHHAHAHAHA, MIŠ!! – čini mi se da je cijela sala dreknula u isto vrijeme.
Hvala Bogu pa je bio mrak, jer bi svi vidjeli njeno lice.
Sa sve 3D naočalama na nosu.
Kako zuri u moje.
I klima glavom.
Jer je skužilo poentu priče.
Sa tom punom kantom kokica u krilu.
Nema specijalne prilike narode. Život sam po sebi JESTE specijalna prilika i ne valja ga čuvati u celofanu. Treba ga svaki dan živjeti do daske! I ne dozvoliti miševima da vam ga pojedu 
😉
P.S. Istinita priča posvećena svim onim kristalnim čašama u prevelikim regalima širom Balkana koje čekaju specijalne prilike pa da se iz njih nazdravi zdravica života.
