Miroslav Mika Antić
Bio je novinar, slikar, pjesnik i reditelj, a u književnost je zvanično uplovio sa 16 godina. Nije se stidio ni drugih poslova.
“Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije”, stoji u njegovoj biografiji.
Dobitnik je nagrada za poeziju, novinarstvo i film, a zbog svog rada je trpio i cenzuru. Naime, njegov film “Doručak sa đavolom” nije se smio prikazivati u Jugoslaviji.
Boemski život ga je koštao zdravlja.
Donosimo vam jednu od njegovih istaknutih pjesama.
Raskršća
Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim,
mada smo različitim putevima koračali,
tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim,
i uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.
Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo,
i u leta kovrdžava sa preplanulim licima
pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo,
pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.
U novembru su oblaci kao buktinje rudeli,
i vetar kišama umio sivo popodne ogolelo,
a putevi se dužili i raskršća se žudela
za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.
U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi,
dugo si, dugo čekala pod jablanom,
na smetu, i vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom,
da sivookom putniku ne bude zima u svetu.
Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja,
jer znam: na nekom raskršću neću te videti više,
pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja,
i pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.
Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza,
i sa vetrom – drugarom otići nabranih veđa,
jer meni život prestaje ako siđem sa staza
i pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa
