Kada je njena drugarica iz odeljenja ostala trudna na početku četvrte godine gimnazije, slegla je ramenima i pomislila: „Meni se to ne može desiti.“ I dok su ostali neprestano prečešljavali budući život mlade trudnice, ona je stajala po strani. Bez komentara. Nije ni mislila o tome da li je to greška na početku života, kako su govorili, ili da će se ubrzo pokajati, kako su proricali. To se njoj nije moglo dogoditi.
Kada se prva komšinica zaljubila u profesora s fakulteta i celo naselje brujalo kako završava prava tako što širi noge, a ne knjigu – mislila je: „Meni se to ne može desiti.“ Uveče bi kroz prozor videla kako Profesor dovozi Studentkinju i okretala glavu od ostalih komšijskih pomaknutih zavesa. Jutarnja ogovaranja je izbegavala u širokom luku i učila iz svojih medicinskih knjiga. Ko kako polaže ispite nije je se ticalo, sve dok ih ona polaže na jedini pošten način, na znanje.
Kada je cimerku vodila na ispiranje želuca u hitnu, jer je „malo više popila“ na žurki, sedela je u hodniku i mislila: „Meni se to ne može desiti.“ Mrzela je alkohol i svako predavanje. Nije podnosila kad ne drži stvari pod kontrolom.
Na trećoj godini medicine joj se „zalepila“ koleginica iz grupe. Uvek puna pitanja, životnih problema i grešaka: ljubomoran dečko, otac tiranin, majka večito bolesna – a ona vedra iako stalno u problemu. Jednom joj je dala 200 dinara da plati prijavu ispita i pomislila: „Meni se to ne može desiti.“ Otkačila je na foru kako ima mnogo da uči i da nema vremena za druženje. Nije bila stvar u parama, već u tim silnim problemima koji jednostavno nisu bili njeni. Nije imala uho i želudac za porodične-krimi priče.
Foto: Anatol Lem / Unsplash
Na kraju studija pohapsili su polovinu profesora s fakulteta zbog korupcije. Ponovo je stajala po strani, sa indeksom u džepu i znanjem u glavi i mislila: „Meni se to ne može desiti.“
Onda je jednom kolegi umrla pacijentikinja zbog pogrešne dijagnoze. „Meni se to ne može desiti.“
Onda joj se sestra udala za sitnog kriminalca i neradnika. „Meni se to ne može desiti.“
Onda je zatekla u noćnoj smeni oženjenog doktora sa udatom medicinskom sestrom na gomili. „Meni se to ne može desiti.“
Onda je gledala svoje matorce kako se pod stare dane svađaju i razvode. „Meni se to ne može desiti.“
Onda je kupovala sveske i knjige za musave i nevaspitane sestriće. „Meni se to ne može desiti.“
Onda je napunila 38 godina, bez torte i proslave, na dežurstvu. U lekarskom kupatilu se zagledala u sitne bore oko očiju i u izostanak osmeha na licu.
„Meni se to ne može desiti.“ pretvorilo se u: „Meni se ništa nije desilo.“ I u gomilu borica.
Ni greške, ni prestupi, ni zaljubljivanja, ni padanja, ni ustajanja. Samo jedna ravna staza, bez skrenutih pogleda, bez piva koje opija, bez kafe koja trezni, bez problema koji zakucava, bez ruke podrške koja tugu otkiva poput eksera. Odjednom, bila je puna prekora za taj besprekoran život koji vodi. Za te osmehe koji su pobegli s njenih usana. Za tu ravnodušnost koja joj se uselila u dušu i stan.
Nikad nju nije bilo strah od grešaka, od problema, od gubljenja kontrole ili vremena. „Meni se to ne može desiti.“ – bilo je mantra. Magične misli za izbegavanje onog što je „loše“ i „pogrešno“. Samo: nije joj bilo jasno kako je onda u tom izbegavanju „tuđeg“ uspela da izbegne čitav svoj život. Ono što joj se trebalo desiti. Ali je osećala: kasno je za promene.
Malo je lepše zavezala kosu i pogledala se u ogledalu. Nije nosila ni karmin, ni maskaru. Ruka je krenula u neseser i – stala.
Da. Kasno je za ulepšavanje. A taj bolji, puniji, drugačiji život, pa, pomislila je: „Meni se to ionako ne može desiti.“
Autorica: Srbijanka Stanković
Izvor: lolamagazin
