“Gospođo, žao mi je, ali srce vaše bebe ne kuca”, riječi su doktora koje su mi odjekivale u glavi poput najjačeg i najdužeg zvona ikad. “Dešava se učestalo. Jedna ste od četiri žene čija prva trudnoća završi spontanim pobačajem”, slušala sam potpuno odsutna, u svojim mislima.
“Mlada si i zdrava i možeš da imaš još djece”, nastavio je, a ja sam razmišljala da li da mu kažem: “Da je vama žena umrla i da vam kažem kako je teško, ali da ne tugujete, jer ima mnogo žena na svijetu…bez sumnje ćete se opet oženiti. Kako bi se osjećali”?
U augustu mjesecu 2013. godine ostala sam u drugom stanju. Radovala sam se trudnoći, jer je ona bila logičan slijed dugogodišnje ljubavi mog sadašnjeg supruga i mene. Nikad nisam ni pomislila da stvari mogu da krenu neočekivanim tokom, jer sam imala tu sreću da lako i brzo zatrudnim. U osmoj sedmici trudnoće, na prvom ljekarskom pregledu, saopšteno mi je da se plod ne razvija i da je srce bebe prestalo da kuca. Poglede nevjerice između supruga i mene i užasno mučnu tišinu koja je zavladala u prostoriji, nikad neću zaboraviti.
Nakon sedam dana vratila sam se na posao. Nisam imala problem da pričam otvoreno o svom gubitku. U tom periodu susrela sam se sa mnogim stvarima koje su me naučile dosta toga. Činjenica je da žene nerado pričaju o pobačajima. U našem društvu se na to još uvek gleda kao na nešto što te trajno obilježi kao nezdravu, neposobnu i “jalovu mladu”. Strašno! Žene bi mi, kada bih pričala o svom slučaju, sa suzama u očima, otvarale dušu i pričale o svojim iskustvima. Trebao im je neko ko će to da prvi prizna. Jer ih je sramota…
Ponekada je bolje da ženama koje su preživjele spontani ne govorite ništa, nego da pričate o svojim životnim problemima kako biste ublažile njihov gubitak. One traže da čuju one koje su prošle isto, jer samo tako znaju da će njihova bol biti shvaćena. U tom periodu prolazimo kroz sve faze žaljenja i potpuno je pogrešno kada porodica i okolina potiskuje i ne želi o tome da priča, jer je tobože sramota… treba što prije da se zaboravi.Dajte sebi PRAVO DA TUGUJETE. Upravo je to dozvoljavanje sebi da žalite zbog gubitka, put ka lakšem prihvatanju i bržem oporavku.
U tako teškim momentima kada razmišljate kojeg je pola bila beba, kako bi izgledala da se rodila, kada brojite kojeg datuma bi se rodila i računate njen horoskopski znak, dozvolite sebi da glasno pričate o tome. Na ono “pa to nije bila baš beba” jasno odgovarajte da ljudski duh nema “veličinu”. Život započinje začećem, nije važna veličina, i sposobnost tijela i uma. Ne dozvolite sebi da nadvlada ljutnja i bijes prema sebi i svom tijelu koje se doživljava kao neadekvatno samo zato što je okolina tako nametnula.
I ono najvažnije – sve faze kroz koje prolazite potpuno su normalne i treba ih pustiti da idu svojim tokom. Ako vam se plače – plačite, ako želite da se osamite – budite sami, ako ste pak dobro raspoloženi i nastavljate dalje sa svojim životom – i to je normalno i ne stidite se zbog toga. Neka se stide oni koji na gubitak djeteta gledaju sa prezirom i kategorišu takve žene kao one “kojima nešto nedostaje”. Fokusirajte se na to da otkrijete razlog neuspjele trudnoće (ja sam se na to fokusirala). Iako nikad nisam otkrila uzrok, saznala sam nevjerovatne stvari zbog kojih se spontani može desiti. Jedna od njih je manjak D vitamina u krvi koji treba da se prekontroliše ukoliko planirate trudnoću. Nizak nivo D vitamina može biti uzrok nemogućnosti začeća, ali i razlog zastoja ploda u razvoju.
Kako god, osnovna stvar je otvoreno pričati o gubitku ako osećate potrebu za tim i smatrate da će vam biti lakše. Statistika kaže da ste jedna od četiri i treba da budete svjesne da niste same. Spontani pobačaj je nešto što se dešava svaki dan, sat, minut…
Pet mjeseci nakon gubitka ponovo sam ostala u drugom stanju i dobila najdivnije biće na planeti. Životni padovi i služe da bi nas pripremili za još veće uzdizadnje i uspehe. I ako upravo prolazite kroz ovaj težak period zvani spontani pobačaj, pripremite se jer dolazi ono što će vas vinuti u najveće visine.
Šaljem vam ogromnu podršku i ljubav! Niste same…
