Eto, ne znam, valjda s godinama, životnim bitkama, u borbi za egzistenciju, željom za većim duhovnim ciljevima, prestala sam da razmišljam šta će narod reći.
Piše: Mirela Šabanović
Zapravo, ne znam koliko sam i ranije brinula o tome, a sad baš nikako ne brinem.
Mišljenja sam da nam narod i priče ne mogu narušiti ravnotežu ako čvrsto stojimo na nogama na svim poljima kuda gazimo.
Ako smo komplekse ostavili u tinejdžerskim danima zajedno sa aknama, ako smo svjesni svojih kvaliteta, ali i mana, ako volimo ono što nas okružuje, ako se ne bojimo izraziti emocije, ako volimo da drugom bude dobro kao i nama.
A, voli naš narod pogledati u kesu, u šerpu, u platnu listu, u krevet.
Voli da sve zna, a onda počne da plete, pa na krupne igle, plete mustru o tvom životu. Daje dijagnoze.
Što si mršav, debeo, što se ne udaješ, sto nisi trudan, što se razvodiš, što se trudna udaješ, što ti dijete ne speluje sa godinu dana engleske riječi, sigurno ima neku manu, kolika ti je rata kredita, a jadnik, šta će, živi k'o podstanar.
Da li smo toliko propali kao ličnosti, bez temelja, da li smo uspjeli da pređemo granicu pristojnog i bez pardona skidamo poklopce šerpi života, ulazimo bez kucanja i dajemo sebi za pravo da komentarišemo sve ono sto ne bi trebala biti sfera našeg interesovanja?
Da li interesovanje za tuđi život proizilazi iz dosade, zbog nedovoljnog obrazovanja, zbog zlobe, ne znam.
Znam da vole ljudi često da gledaju tvoje neuspjehe, a počnu se plašiti kad nižeš uspjehe, ove dunjalučke, ovozemaljske.
Kad padaš da te vrhovima prstiju dotaknu da padneš, a kad se penješ, da ti trnjem posipaju puteve.
A, meni svejedno, moji cijevi su veći, mene baš briga šta mi pričaju iza ledja, neka ih.
Ono za čim težim je zadovoljstvo Gospodara Jedinog, ono što ću spremiti kad dodjem pred Njega, šta će On reći.
