“Sme li muškarac da plače? Da li je muškarac manje muškarac ako pusti suzu? Nije li to ekskluzivno pravo žene, „slabijeg pola“?
Ne. Nije. I ne može biti. Dečacima se govori da ne plaču i da je to za žene. A priroda je suzne žlezde dala i muškarcima i ženama. Suze lučimo i mi i oni. Zašto muškarce prisiljavamo da ih gutaju? Da bi bili jaki? Ili da bi svetu pokazali da su jaki? A šta kad imaju potrebu da plaču? Da ćute i trpe? Takvo ponašanje dugoročno stvara otpor i preti da eksplodira nekim nasiljem, a nasilje je već više „muški princip“, zar ne? Naravno da ne.
I muškarci i žene su stvoreni da vole, ljube, pate, raduju se, plaču… Kad smo najsrećniji, baš kao i kad smo najtužniji – plačemo. Tad smo najbliži sebi. Tad osećamo sebe snažno i suze krenu same, kao da se duša raširi pa se preliva… Neka je. Nije sramota plakati, sramota je govoriti da muškarci ne treba da plaču. To nekako znači da ne treba ni da vole, ni da osećaju, ni da žive onako kako jedino može i valja – svom svojom dušom.”
Brankica Damjanović
“Dobro je”
