Vrlo često zavidim svakoj zaposlenoj majci i ne mogu da dočekam dan kad ću i sama zasnovati radni odnos, a prečesto zaboravljam koliko sam privilegovana što ne propuštam ni trenutka njihovog odrastanja. Pamtim gotovo sve važne trenutke kao što su prve riječi, prva maženja, prve strahove, ispadanje prvih zubića.
Biti kod kuće s djecom vrlo je zahtijevan posao. Mnoge žene koje su u toj koži reći će da je nezahvalan. Iz njihovih usta možemo čuti primjedbe: “Nikad nemam mira! Često me iskorištavaju! Znaju da ću to učiniti iako protestujem! Ja sam više od domaćice! Želim da se osećati korisnom u nečem drugom osim u majčinstvu, želim se u nečemu ostvariti! Ponekad mi teško pada što sam “samo” mama!”
O, da. I samoj mi hiljadu puta dnevno prolete takve misli. Vrlo često zavidim svakoj zaposlenoj majci i ne mogu dočekati dan kad ću i sama zasnovati radni odnos, a prečesto zaboravljam koliko sam privilegovana što ne propuštam ni trenutka njihovog odrastanja.
Moj suprug ponekad zna da se začudi koliko informacija o njima pamtim. Ponekad sam poput kalendara.
Trenutci života strašno brzo jure. Od malenog slatkog klupka do školarca proleti tek časak. Trebalo bi češće da budemo svjesni toga u silnoj jurnjavi zvanoj život. Umjesto da težimo da prikupimo što više materijalnog, trebalo bi da ljubimo ta nježna lica mnogo, mnogo više nego što to činimo. Čak i kad mislimo da je previše. Ne, nije previše.
Prisjetim se sebe i svojih roditelja
Moj najstariji sin je u šesnaestoj godini. U zadnje dvije godine njegova fizička transformacija je fascinirajuća, a da ne govorim o emocionalnoj i o njegovom ponašanju. Majke imaju naviku da kažu: “Gdje je nestalo moje drago djetence” ili “U šta se to pretvorio/la?” Taj dečko je pravi pravcati svojeglavi temperamentni mladi čovjek koji me većinu vremena gleda kao smetnju na svom putu. Ustvari sam mu sada najviše potrebna i ja samo moram dobro da oslušnem. Samo moram biti mnogo diskretnija i opreznija u komunikaciji, što se ponekad čini kao nemoguća misija. Dodiri su se sveli na tapšanje po ramenu, a majčinski poljupci su gotovo nemoguća pojava.
Iako sam prije mislila da će me to, kad se jednom dogodi, užasno žalostiti, zapravo sam vrlo srećna. Iako se naša komunikacija promijenila, njegovo ophođenje prema meni generalno je krenulo na gore što je tipično za taj uzrast, u mom srcu vlada zadovoljstvo. Sve je onako kako treba da bude.
Svakodnevno rivalstvo između nas dvoje užasno je iscrpljujuće, ali to će razdoblje proći. Nisam uvijek jaka i nekoliko puta na dan pucam po šavovima. Kad me njegovi postupci razočaraju i ražaloste, prisjetim se sebe i svojih roditelja i pomislim: Da, tako to jednostavno mora ići. Nije to lagan put.
Ponekad sam babaroga, ali opet najbolja mama na svijetu
Stoga, ovo dvoje malenih mazim što više mogu. Hvala nebesima na toj nagradi. Ovaj je prebrzo odrastao. Znam sebi s vremena na vreme da predbacim što im ne mogu priuštiti više u vidu materijalnog. Kupiti novu igračku, obući ih po najnovijem trendu, priuštiti putovanja. No opet znam da ono što je mnogo dragocenije, u tome ne oskudjevaju.
Više puta dnevno sam babaroga, zla mama koja tjera u kaznu, mama koja ne želi da se igra svaki put. Mama koja želi da provede sat vremena sama u kupatilu, mama koja voli sama da trči šumom. Mnogo puta na dan sam opet najbolja mama na svetu.
Mama koja grli, mama koja tješi, koja otpetljava zapetljanu kosu, vadi krpelje, umotava bolesne prstiće, peče najfinije palačinke. Mama konjić i mama koja čita priče. Ona koja tješi, koja uspavljuje, koja njeguje i brine. Ona zbljuckana i mokra od dječije mokraće. Mama kojoj su počupali nekoliko pramenova kose u igri. Mama otečenih usnica od slučajnih udaraca glavom (oh, koliko puta sam dobila glavom u zube). Mama koja crta i boji iako joj se spava. I mama koja s glavoboljom pomaže kod učenja.
To mi je sasvim dovoljno. To mi je dovoljno utešno da zaključujem da sam upravo srećna s onim kako stvari stoje. Sve ostalo ću pobjediti prije ili kasnije.
