Književnik Matija Bećković odrastao je u nekoliko gradova i zemalja – Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji. Srednju školu je završio u Valjevu, a zatim upisao Filološki fakultet u Beogradu. Jedno vrijeme se bavio novinarstvom u magazinu Jež i televiziji Beograd.
Među njegovim najpoznatijim pjesmama nalaze se one koje su posvećene Veri Pavladoljskoj, ženi sa kojom je dobio dvije blizankinje, Ljudmilu i Olju. Objavio je nekoliko desetina zapisa, besjeda, pjesama i poema, koje su pretvarani u pozorišne predstave. Dobijao je brojne nagrade za svoj rad, a odlikovan je i ordenom Svetog Save. Član je Srpske akademije nauka i umjetnosti od 1991. godine.
Na ove stihove ni jedna žena ne bi mogla ostati imuna:
Kad sam je prvi put video
Radnici koji nikada nisu videli more
kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
ta žena taj gigant, ta država u državi
kad sam je prvi put video rekao sam:
Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.
Jedina nevina žena koja rađa decu
ta djevuška visoka kao podzemna železnica
i lepa kao da uopšte ne postoji
njenu sobu su razneli mirisi
Ona se šminkala i češljala
i to je sve što je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
no što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti
sa kojim bih poredio njene oči i onda mirno spavao
ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti
od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
zapalilo mi se uvo na pošti jednoga drugoga grada
to famozno to zeleno to gorko uvo
koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici
otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
ali nije prestao da me poziva na telefon
svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
snimila je sve što je rekla u životu
njene korake, njen smeh i njen kašalj
njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem
gradove u kojima živomo vezuju naša pisma
ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana
kad me ona voli ne znam od čega živim
ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem
visoko u nebu se setim da ne umem leteti
prođem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio
tad zviznem nogom mesec iznad grada
i trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena sa injem u ušima
tumačim svojoj krvi njeno preteško gradivo
pun otpadaka kao golfska struja
silazim niz stepenice u zemlju
i jedini ne znam za svoju tragediju
taj svirepi podtekst naše ljubavi
o suzo na jastuku
uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
izgubljen u vazduhu.
Kada sam je drugi put video
Kad sam je drugi put video rekao sam:
Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme.
Brinuo sam o vremenu, pisao svim meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat,
jer na svašta su spremni oni
koji hoće da ometu naš sastanak,
sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke,
od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime.
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospođice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
da nisam možda ispao iz vaše tašne?
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike.
Volim je više no što mogu da izdržim,
više od mojih raširenih ruku,
mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila.
Moj snu, kao asfalt izbušen njenim štiklama,
noći, za mene sve duža bačena između nas,
ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje.
Moje su uši pune njenog karmina,
te providne te hladne uši to slatko u njima
kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta.
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave.
Sumo vremena, sumo ničega, ljubavna sumo,
još ne prestaje da me boli uvo
koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog,
to uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama
u staklenu zoru palu u prašinu,
plivao sam što dalje ka pustim mestima
da bih slobodno jaukao.
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha,
radniče popodne na tuđem balkonu,
već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon,
već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava.
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni,
o koliko ćemo biti sami u svojim grobovima.
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
i visoke prozore spuštam pred njene noge.
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju.
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi,
taj anđeo, isprljan suncem list vode, list vazduha,
ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju.
O sunce nađeno među otpacima…
Zuje uporednici kao telegrafske žice,
prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu,
i mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
kao što mene njena obećanja održavaju u životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio.
Kuća, ništavilo na svim prozorima,
sve je dignuto u vazduh.
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.
Matija Bećković
Izvor: Lola Magazin
