Osmijeh na licu i zadovoljstvo nakon odličnog koncerta Galije, zamijenila je prestravljenost i nevjerica. Dok sam izlazila iz Doma, dijelila utiske s drugaricama i otključavala auto, čujem zvuk messengera. Piše u poruci da gori mahala do moje.
Ni sekunde nisam razmišljala i zaputila sam se na Stupine. Tamo, najblaže rečeno, opsadno stanje. Vojska i policija pokušavaju zadržati ljude van žutih traka, ali slaba vajda. Vatrogasci pokušavaju raditi svoj posao najbolje što mogu, ali ona tri vozila im, prosto, ne dozvoljavaju. A vatra caruje. Svi smo mi veliki na neki način, a pred njom je svaki čovjek manji od makovog zrna, čak i onaj sa šmrkom u rukama.
U tom strahopoštovanju i užasu, našla sam se pred vojnikom, koji me tjera iza žute trake, mašući pressicom u jednoj ruci, i telefonom kojim pokušavam slikati, u drugoj. A iza mene čujem muški glas koji zapomaže: „ Oj majko mila, šta ću sad, ode mi sve što imam“. Okrenula sam se i vidjela visokog gospodina, srednjih godina sa suzama u očima.
U tom momentu sam se osjećala kao pravi novinarski lešinar, kako nas ljudi nazovu svaki put kad nečiju nesreću pretvaramo u priču. Otišla sam kući i zaspala s vatrom pred očima, a u glavi su mi odzvanjali glasovi tih nesretnih ljudi . Ujutru mi je prva misao otišla na Hametovu. Ubrzo sam ponovo otišla tamo.
Sada skroz drugačija slika. Tuga, nemoć, jad i nevjerica stuje vazduhom. Kad su skinuli žute trake, sa par kolega ušla sam na zgarište. Nije tu izgorio niti milimietar ničega moga, ali nema šanse da čovjek ostane ravnodušan kad vidi one ljude koji su do juče tu zarađivali hljeb, a sad stoje pored izgorenih štandova s bezizražajnim licima.
Gazeći garavim, mokrim betonom, već uveliko uprljanih patika, upustili smo se u priču s nekoliko njih, koji su imali snage da progovore s neznancima.
Kažu šteta neće biti namirena dok oni ponovo ne zarade svojim rukama. Vele i da je ljudska ruka kriva za ovu katastrofu. Ne znaju čija, ali ljudska, nije se ovo moglo desiti samo od sebe. Izračunali su i da je skoro 2000 usta jelo hljeb zarađen na štandovima koje je sam desetak sati ranije progutala vatra.
„Moj štad nije izgorio, ali kad vidim sve ove ljude, kolege, prijatelje kojima jeste, žao mi je što se i moj nije zapalio“, prevalila je preko usta jedna žena koja je samo nijemo stojala sa strane i posmatrala, dok joj mi nismo prišli.
Pogledah u kolegu, a on proguta jabučicu u grlu. Kolegica samo šuti, jer i njeni roditelji hrane i školuju nju i njene sestre od istog posla, samo na drugom mjestu.
Da ne bih počela plakati nad životima tih ljudi, uništenim jedinim poslovima za koje su znali i njihovim izbezumljenim licima, natjerala sam ove moje da se izgubimo s Hametove, uz ispriku da žurimo i da nemamo cijeli dan da radimo na ovom zadatku.
Za nama su ostali nesretni ljudi, bez izlaza iz situacije koja im je preko noći uzela sve što u imali. Jedino što sam uspjela izustiti na odlasku bilo je: „Nek’ vam je Bog na pomoći“.
Autorica: Damira Ibranović
