Moja veoma mudra i obrazovana tetka, koja je u pedestim godinama, jednom mi je rekla da kad bi i mogla, nikad se ne bi vratila u dvadesete, ali u tridesete istog trena. Kad mi je to ispričala, bio sam u srednjim dvadesetim i bio sam u fazonu – šta ova žena priča? Bojim se da ima pravo – tridesete, zagrlite me.
Zovem se Milorad, od milošte Mićko, imam 29 godina i u septembru više neću moći da se vadim na kartu mladosti i ludosti jer dolazi taj čuveni broj. Ne znam kako izgledaju te tridesete, ali sam čuo iz nekih preozbiljnih priča. Svi nešto pametuju i pričaju kako su spoznali suštinu života u tim godinama, doživeli smirenost, stabilnost i životnu sreću. To ću tek da saznam, ali znam kako izgledaju dvadesete.
Bile su lijepe ove dvadesete, pokoj im u duši, ali su bile i mnogo naporne. Sva ta pijančenja do zore, drame oko toga što mi se neko ne javlja i ne odgovara na poruke, instant spremanje ispita, druženja, nespavanja, traženje posla, nerviranje oko novca – sad mogu stvarno da legnu tri metra ispod zemlje i da me ostave na miru.
Trebalo bi da bude strašna ova posljednja godina koji nosi prefiks broja dva, ali nije.
Pošto sam na pragu tog zlatnog doba, razmišljao sam kakva je zapravo ova godina iza mene. Zanimljive su se stvari desile. Više se ne nerivram kao prije, a znao sam da izgorim od bijesa pred drugima. Primijetio sam i da sam sposobniji da progutam svoj ponos, iako bih najradije ćutao od ljutnje do kraja života. I naučio sam da budem sretan, dok sam početkom tih veselih dvadesetih, pa sve do skora uporno tražio nešto što nisam ni znao šta je. Tražio sam sebe – to je fora.
Iako bi trebalo da se plašim starosti, mada tridesete teško da spadaju u neku starost, sve više se osjeća neki mir. Sve je jasnije da je sve ovo posljedica iskustva. Dvadesete su priprema za životnu fazu kad se stvarno osjećaš dobro u svojoj koži. Silni kompleksi i nesigurnosti u vezi sa mojim nosem, stomakom, strijama, ovim i onim počeli su da padaju u drugi plan. I biranje partnera se ozbiljno razlikuje. Prije je bilo važno samo da dobro izgleda, danas se pjeva neka druga pjesma jer nećemo se gledati do kraja života, valjda ćemo da pričamo.
Ima još jedna fora kad imaš 29 godina, svi vole da kažu: “A, pa ti si sad mator konj“. Pravo da vam kažem, ovaj mator konj nikad u životu nije bolje izgledao, što znači da ću tek da procvjetam u tim tridesetim. Šalu na stranu, ova 29. godina izgleda mnogo pametnija i racionalnija nego bila koja prije nje. Prioriteti su se promijenili kao i obaveze. Znam da ujutru moram da ustanem da idem na posao, znam da moram da sredim svoj život da bih funkcionisao, da vodim računa o sebi i drugima oko sebe. Ma, prelijepa je ova godina pred tridesetu. Bez sarkazma.
Doduše, u ovim godinama idu ona čuvena glupa pitanja o braku, djeci, šta si uradio, koliko si uradio, ali zato jedva čekam te tridesete da me ni to više ne dotiče jer kako prolazi vrijeme, sve me manje potresa to što me to pitaju.
Zapravo, sad mi je jasno zašto moja tetka neće u dvadesete – nesnađen si, zbunjen, svi nešto očekuju od tebe, fakultet, brak i svašta nešto, a onda zakoračiš u tridesete i počneš da vodiš svoj život onako kako ti hoćeš jer zavisiš samo od sebe. U međuvremenu si dovoljno sazreo da znaš šta ti hoćeš, a ne šta drugi žele od tebe. Znam da će svi da me smaraju kad napunim trideset – šta ja to radim od života i zašto nisam u braku, ali zaboli me jer se više ne potresam.
Trideste, stižem! Raširite mi ruke!
Autor: Milorad Milovanović (Noizz.rs)
