Upasana kao svojevremeno Zoran Šijan, tumaram po kući sa šoljom u ruci. Neka stara, tri broja veća, dukserica je u trenerci. Podočnjaci poslije ispitnog roka su tu, a i punđa na sred glave. Ranac stoji bačen preko kreveta, i dalje iz njega viri skripta koja mi više nije potrebna. Puštam neki rep da zajedno psujemo pandure i lake žene.
Sedam blizu prozora i gledam kako neki ljudi šetaju pse. Ispred zgrade imamo terenče koje služi da se djeca i psi igraju. Ponekad poželim da sam jedno od ta dva. Da sam pas, ne džukela. Da mogu da izađem i zapišam koga želim ili da se mazim sa kim želim. Da nije bitno da li sam muško ili žensko, da mogu da se igram ili da kidam. Sve po potrebi.
Gledam u nebo. Poprilično se naoblačilo. Nebitno je, jer ću i onako nos promoliti tek večeras. Zasješćemo u klub gdje nas znaju konobari, pa ćemo cirkati neko dobro vino. Gledaćemo dječake. Komentarisaćemo pjesme. Ispraćaćemo one što nam prilaze sa pričom „koje si ti godište, ja sam trećeˮ, jer se ispostavlja da su ’93. A ti dobro znaš da samo sa ’83. može da se rimuje.
Gledaću onda kako se prostorija puni. Izdajnici iz kluba pored doći će kod nas kad se njihov zatvori. Automatski odbijam da prihvatim takve ljude. Ljude koji su u fazonu „kad nema kiše dobar je i gradˮ. Jer nije. To je sranje. Ja uvijek biram ili kišu ili sušu.
Sjedim i maštam, planiram i zapisujem. Poslije nekoliko šoljica kafe jasno zaključujem kako je prosječnost sranje. Kako je zacrtanost sranje. Kako je zbrzanost sranje. Proradi u meni opet dobri stari životni fristajl. Proradi „pajoimamstrašnuidejuˮ akcija. Proradi „da živimo dok smo mladiˮ. I tako te zajebancije.
I onda se probudim iz zimskog sna i skinem jebeni duks. Pojačam sve te bijesne pjesme i odlučim da završim priču. Odlučim da u šolju sipam vino kao uvertiru. Odlučim da izletim na teren i počnem da trčim. Odlučim da prihvatim to što izgleda imam novu simpatiju. Odlučim da obučem malu crnu haljinu i obujem patike. Odlučim da budem i baraba i balerina. Da pijem, ali i da mi donose vodu, kao Miši Vaciću.
Jer jebeš ga, na kraju krajeva, svi smo mi i dobri i loši, samo je pitanje kako za koga. Ali ono što je sigurica jeste da smo za sebe jedni i jedini… osim ako neko od vas nema nekog od „onih ortakaˮ, ali to je sad već neka druga priča…
Autorka: Sanja Janković (Blacksheep.rs)
