Alma i ja smo se vjenčali 24. ili 26. aprila 1999. Kad trebam svojoj miloj čestitati godišnjicu, svaki put u kalendaru pogledam koji je od ta dva datuma padao u subotu, jer subotom su u Sarajevu vjenčanja. I naše je bilo. Mogao sam to i sada provjeriti, ali zbog priče, eto, nisam. Izgledalo mi kao dobar uvod.
Prve godine ništa nas nije brinulo. Ljubav, planovi, posao… Biće, akoBogda. U drugoj su se negdje u dubini podsvijesti javljala pitanja, ne do kraja formulisana i nikad izgovorena, ali bi brzo nestala u tempu svakodnevnice. Ima vremena, akoBogda.
Treća godina je bila krajnje vrijeme da se popriča. Mi nismo pričali o tome. Kao da smo se bojali jedno drugog i jedno za drugo, pa je bilo lakše ne govoriti. Ali, niko oko nas nije šutio. Već smo bili izloženi pitanjima: neko ih je postavljao brinući, neko šutnjom, neko neukusno se šaleći, a neko iz čiste rutine. Pred kraj te treće, Alma je progovorila: doktori. Sve u redu, rekoše, ali ništa se nije dešavalo. Skoro cijela četvrta je protekla sa doktorima, raznim. Borila se, mnogo više ona, nego ja, bodrila me, organizovala, savjetovala. Svakog mjeseca novo razočarenje, nove suze i novi napor da se uspije.
Do pola pete. Tada kao da smo se pomirili da neće biti, da je nafaka takva. Barem ja jesam bio. Moja Alma nije odustajala. Malodušnost, koja bi me ponekad obuzela, ili fatalizam, u koji bih se upecao, ona je razbijala željom. Želja nam je ostajala pusta. Kad je peta i pola šeste godine minulo, brak nam je došao u krizu. Duge šutnje, buljenje u televizor, u stvari u prazno, nervoze, teške noći, plač. Svakakve misli i pomisli. Izgledalo je, na kraju te šeste, da smo izgubili i sebe, i jedno drugo, i želje, i nadu. Ljudi nisu prestajali pričati, ni pitati. Njima vrijeme kao da je stajalo i nisu gledali da budu posebno obzirni. A mi? Nas skoro da više nije ni bilo. Kroz cijelu sedmu.
A onda, jednog zimskog dana, na pragu sedme godišnjice našeg braka, moja me je Alma nazvala, jedva izgovarajući, gušeći se u suzama: “Izgleda da ćeš ipak biti babo!”
Bili su rekli da će biti djevojčica, poslije su promijenili prognozu, kao meteorolozi ili kao kockari. 30. septembra 2006, u Alminoj tridesetosmoj, a mojoj četrdesetprvoj, rodio se naš Mirza. Sada mu je punih devet, momčina…
Nikad i nikog nemojte pitati šta čekaš, kad ćete više ili šta ste stali. Možda solite živu ranu ili zabijate nož u već bolno srce.
Nafaka je to, insan bi se trebao pomiriti: nekom dodje lahko, nekom teško, a nekom nešto ne dodje nikako. Ali insan je insan, teško se sa sudbinom miri.
Oj jeseni tugo moja
Kišna i oblačna
I danas je moja draga
Od žalosti plačna
…
Sad ja volim moju Almu
I našega sina
Zaimova.
Tarik Dodic
