“Moja mama ima rak kože. Mislila sam da se to uvijek dešava nekom drugom, ali sad sam konačno shvatila da sudbina ne bira. Ako se to može nazvati sudbinom.
Jednostavno, jednog dana je samo došla od frizera i imala je flekicu iznad uha. Pomislili smo da je to od farbe. Ali flekica se danima nije skidala i počela je da se kruni.
Bila je veličine nokta. Jednog jutra samo me pozvala i rekla da ima krv na jastuku. Pretrnula sam. Pomislila sam da je možda iz nosa ili šta već. Ali onda je provjerila i shvatila da sukrvica curi iz te fleke.
Sećam se da sam otišla na posao razmišljajući o tome, ali opet nisam bila zabrinuta ni preplašena. Možda je od farbe, mislila sam.
Ubrzo sam primijetila da jedna koleginica dva mjeseca ne dolazi na posao. Rekli su da je bolesna. I baš se potrefilo nekoliko dana nakon što je mama primijetila fleku na licu, saznala sam da je koleginica preminula. Njena uplakana najbolja prijateljica rekla je da je dobila rak kože, a da je sve počelo kad je imala ranicu na licu. Nekoliko mjeseci se borila i – izgubila je bitku. U tom momentu srce mi je počelo jako da lupa i odmah sam pozvala mamu i zakazala joj pregled kod ljekara.
Ali ona je već dobila neke kreme od doktora, koje uopšte nisu pomagale. Jedva sam je ubijedila da odemo ponovo do doktoru i vidimo o čemu se tu radi.
I pet dana kasnije… Čekam je ispred ordinacije, sa mnogo žena okolo, koje zamišljeno gledaju ispred sebe. Ona izlazi i govori mi da je tumor. Tumor kože. I da se mora skinuti da se ne bi širilo.
Istog momenta smo zakazali operaciju. Skinuli su joj taj dio i rekli da se mora pratiti.
Moja mama je mlada žena i sve vreme me je proganjala misao da se takva stvar može desiti baš bilo kome. I meni.
Ona se uvijek zdravo hrani i vodi računa o zdravlju. Fizički je aktivna. Nikad nije imala nikakve probleme.
A sad… sad zna da ima tempiranu bombu u organizmu. Zato vas sve molim da idete kod ljekara i pregledate se. Moramo uzeti život u svoje ruke. Moramo pomoći sebi na vrijeme.
Izvor:haber.ba
