Kasne su sedamdesete i Biljana Nevajda, tada jedna od najpoznatijih jugoslovenskih manekenki, kreće u Sarajevo i u novi život, a Bora, s kojim se izvjesno vrijeme zabavljala, zove je da se oproste.
– Bilo je veče. Zvoni telefon, javlja se Bora. Moli me da se nađemo “Pod lipom” da mi pročita pjesmu koju mi je napisao. Spremim se i odem da ga vidim, kad tamo… Baš kao u pjesmi: dok stoji za šankom djelimično pijan, mrzeći pomalo i sebe i druge, ubija lagano konjak, cigarete. Sjednemo za sto i on mi onako u cugu, iz svoje čuvene sveščice, u koju je zapisivao stihove, pročita: “Nisam od onih koji cvile, više te nemam i šta tu mogu, bar se nasmeši kada me vidiš, ostani đubre do kraja!” U prvi mah mi je to “đubre” zvučalo pomalo grubo, ali kad sam shvatila da je to “đubre” zapravo jedna opasna, fenomenalna osoba kojom je on očaran, a ona ga nemilosrdno ostavlja, definitivno mi se dopala pjesma! Međutim, to je bilo sve. U tom trenutku nije izazvala nikakav potres u meni. Sjećam se da sam čak bila ravnodušna i kada su tu stvar puštali na mojoj svadbi. Uopšte me nije doticala.
Odmah nakon što ga je ostavila u „Lipi“, nastala je i druga čuvena pjesma „Dva dinara druže“.
– Ustala sam i otišla iz “Lipe”, a on je onako uplakan otišao do toaleta. Pošto u džepu nije imao ni dinara, na izlazu ga je opomenula radnica: “Hej, dva dinara druže!” To je bilo sasvim dovoljno Bori da odmah izreda stihove: “Sedeo sam tako sam za našim stolom, sve što iole vredi palo je u vodu, opet me je žensko napravilo volom…” A onda i: “Htedoh da zaurlam, strčao sam dole, nisam mogo da izdržim duže, socijalni slučaj pred vratima WC-a rekao je dva dinara, druže.”
Biljana kaže, davno je zaboravila površni sjaj i glamur koji sa sobom nosi život ispred kamere.
Danas uživa u mirnim penzionerskim danima i skladnom braku, ali se uvijek sa simpatijama sjeti davno prošlog vremena, te dodaje da, ko zna tekstove Čorbinih pjesama, zna zašto je mnogo bolje biti junakinja pjesme “Ostani đubre do kraja” nego „Lutka sa naslovne strane“.
Izvor: telegraf.rs, blic.rs
