Kada nas neka osoba uvrijedi i naljuti, često se toliko predamo negativnim emocijama da zaboravimo da i ta osoba ima svoju stranu priče, a oprost i blagost nam nisu ni na kraj pameti. Međutim, nismo svi takvi, a jedna priča iz Budinog života podučava nas o ljepoti oproštaja:
Buda je sjedeo ispod drveta i pričao sa učenicima, kada je neki čovjek prišao i pljunuo ga u lice. Buda je obrisao pljuvačku i pitao čovjeka „Šta je sljedeće? Šta sljedeće imaš da kažeš?“
Čovjek je stajao zbunjen jer nije očekivao takvu reakciju. On je i ranije pljuvao ljude i znao da to dovodi do svađe i tuče. Ukoliko bi pljunuo kukavicu, taj bi se nasmiješio i pokušao da ga podmiti nečim kako se pljuvanje ne bi ponovilo. Ali, ovakvu reakciju baš nikada nije doživio.
Međutim, iako je Buda bio miran, njegovi učenici bili su bijesni, i, za razliku od svog učitelja, odreagovali su. Njegov najbliži učenik, Ananda, rekao je „Ovo je previše i nećemo to tolerisati. Moramo da ga kaznimo, inače ćemo imati horde ljudi koji će ići okolo i pljuvati druge.“
Buda je rekao „Ti ćuti. On me nije uvrijedio, ali ti jesi. On je neznanac, i sigurno je čuo ljude koji loše govore o meni – da sam ateista, revolucionar i da skrećem ljude sa pravog puta. Zato ima loše mišljenje o meni. Nije pljunuo na mene, već na svoju predstavu o meni. Pljunuo je na ideju mene, jer mene uopšte ne poznaje pa samim tim nije mogao ni da me pljune.
Ako dobro razmislite, on je pljunuo svoj um. Ja nisam dio njegovog uma, a opet vidim da ovaj siroti čovjek sigurno želi nešto da kaže jer je čak i pljuvanje način komuniciranja. Ima situacija kada mislimo da je govor beskorisan – u velikoj ljubavi, u strahovitom bijesu, u mržnji i molitvi. To su duboki trenuci pred kojima je govor nemoćan. Tada moramo nešto da uradimo. Kada smo bijesni, dreka ne pomaže, već moramo nekoga da udarimo ili pljunemo. Ja razumijem ovog čovjeka. Sigurno želi nešto da mi kaže, i pitam ga šta je to“.
Čovjek je tek sada bio u šoku, i vratio se kući. Cijelu noć nije mogao da spava, već je vrteo po mislima iskustvo sa Budom. Nije umio da objasni sebi šta se to dogodilo. Drhtao je i znojio se. Nikada nije upoznao takvog čovjeka – Buda mu je zaposjeo um i pročitao ga na način na koji niko nije uspio.
Sljedećeg jutra, vratio se na mjesto zločina i bacio se Budi pod noge.
Buda ga je ponovo pitao: „Šta je sljedeće? I ovo je način da nešto kažemo kada ostanemo bez riječi. Kada mi se bacaš pod noge, govoriš nešto što ne može da se izrazi riječima.“
„Vidi Ananda“, obratio se Buda učeniku, „ovaj čovjek je ponovo ovdje i govori nešto. To je čovjek sa izuzetno dubokim osjećajima“.
Čovjek je rekao „Oprosti mi za moj jučerašnji postupak.“
Buda je odvratio „Da oprostim? Ali ja nisam isti čovjek koga si juče pljunuo. Kao što reka Gang stalno teče i nikada nije ista, isto je i sa ljudima. Čovjek koga si juče pljunuo više nije ovdje. Ja ličim na njega, ali to nisam ja jer se toliko toga desilo u proteklih 24 sata. Previše je rijeke proteklo. Ne mogu da ti oprostim, jer se nikada nisam ni naljutio na tebe. I ti si nov, i nisi onaj čovjek od juče. Juče me je neko pljunuo, danas mi se neko drugi bacio pod noge. Zaboravimo na sve to. Dođi, i pričajmo o nečemu drugom.“
Izvor: dobrarec.rs
