Sedela sam u kafani i pričala sa ortacima. U pauzama od nazdravljanja, uglavnom su kukali na devojke. Jedan je hvalio neku devojku s kojom je uvek mogao da ode u kafanu i koja ga nikad nije smarala “de si, kaćeš doći”, drugi je ponosno rekao da mu je laknulo od kad nema devojku jer može po Fejsbuku da postuje i lajkuje šta god hoće, nema nikog da ga uhodi. Standardne priče, koje sam čula sto puta.
Bez obzira na to što mene drugovi smatraju ribaortakom*, i što se izvine jer znaju da sam feministkinja, često me navedu na preispitivanje. Osetim blagu nelagodu, jer dok slušam kako ih devojke uhode, prave ljubomorne scene ili pokazuju različite oblike nerazumevanja, i iskreno se preispitam, da li i moj dečko u nekom udaljenom delu sveta, u nekom paralelnom univerzumu uz pivo priča kako ga “ona njegova smara” ili kako posle svega “ne razume žene”.
Sto puta sam razmišljala o tome zašto su žene naporne i pokušavala da uočim taj trenutak, tu finu nijansu u kojoj se od vrlo kul ribe, s kojom se može biti iskren, popiti pivo ili zaglaviti u kafani, bučno raspravljajući najvažnija svetska pitanja, pretvorim u “žensku napast” koja pita ili plače previše, razume premalo i nežne trenutke u dvoje pretvara u pakao. Zbunjuje me to, što koliko god radila na sebi, prevazilazila svoje nedostatke, obračunavala se sa ljubomorom ili nesigurnošću kao lavica, opet ostane nešto crno i bolno na dnu, što kao crv izjeda svaki odnos koji (ne bez muke) uspostavim.
Mi koje smo okej i “one” druge koje nisu
Da se razumemo, ja sam bila i uvek sam na strani žena. Uvek sam im držala stranu, čak i kada je to bilo u potpunoj suprotnosti sa mojim životnim ili ljubavnim aspiracijama. Potpuno se poistovetim sa patnjom, glupošću i nesavršenošću svake žene, makar to bile i nepoznate tuđe komšinice sa kojima sam silom prilika popila kafu. Zaista osećam sve njihove težnje za ljubavlju, sve što pokušavaju da urade da bi ih neko voleo, da bi ih prihvatio, i bar na kratko postao deo ostvarenja njihovih snova, bilo da je to porodica sa margarina ili život fatalne žene. Ali baš zbog toga, stalo mi je da razumem, zašto smo mi naporne, i kako smo to postale.
Muškarci često prigovaraju ženama što ogovaraju druge žene. Oni kažu kako smo jadne, iskompleksirane i zavidne kada za jednu kažemo kako je debela i ispalo joj je salo iz farmerki u koje se krava utegla, kada kažemo kako je neka kržljava ili skrndelj, kako je anoreksična daščara, kurvetina ili da je ne bismo pipnuli ni motkom. Mi sve to govorimo jedne drugima, preuzevši rečnik muškaraca koji o “nekim tamo droljama” govori te iste stvari, samo zato što neće i ne mogu da ih vole, ne zato što su one stvarno toliko odvratne da ih je nemoguće voleti.
I na neki način, mi svim tim “drugima” zaista zavidimo, zavidimo im što ih ne poznajemo, ne znamo njihove muke i zato što mislimo da su srećnije ili voljenije od nas, ili da ih je manje briga ako nisu. I zato što jebeno ne znamo da učinimo da nas neko voli, bez obzira koliko godina imale, osećamo se bespomoćno, tužno i zlo, kada ljubavi nema ili kada nestaje i nemoćne smo. Onda su krivi svi drugi, a u temeljno mizoginom i šovinističkom društvu, najlakše je pljunuti neku gologuzu maloumnicu, jer tako je lakše. Ona je sigurno kriva, jer bar iz daleka deluje manje očajno od nas, verovatno zato što mozga nema i ne misli na ljubav, nego samo na pare. Još kad bi to ikako moglo biti tačno.
Nedavno sam čula priču, o nekoj tamo nepoznatoj devojci, “mučenici” koja ne ostavlja ništa slučaju, ima savršene nokte i savršenu kosu, velike grudi i dupe, nosi isključivo markiranu garderobu, zabavlja se s bogatašima i paradira po plaži u štiklama i tanga kupaćem kostimu. Pre nego što je iko nazove droljom, sponzorušom i krene dobro poznati slut shaming, reći ću da izuzetno poštujem i svesna sam koliko je muke, svakodnevnog, samopregornog truda, ona uložila, da bi se osetila dobro povodom sebe, i zašto ne – svidela se drugima, ili možda samo jednom, njemu. Iskreno, najiskrenije priznajem da ja za to nisam sposobna, ali i više od toga, u tako nečem ne vidim poentu. Sa malo više godina, i nagomilanim hejtom, ja ne verujem da će me neko voleti ako sam idealna, čak i ako me svi vole i uzdišu za mnom, to neće naterati nekoga koga želim da se trgne, da me zavoli ako već nije. Ljubav prosto ne funkcioniše tako.
Pre neki dan, Soraja je rekla da je uložila 90 hiljada evra u svoje telo. I javnost je flipnula. Još jedna kurva spremna na sve! I ne samo da je ona kriva, što je spremna na sve, nego se osećam još sto puta jadnije što ja nisam. Sa trideset tri godine, osećam se malo istrošeno, osećam se umorno od raznih pokušaja da se (do)školujem, da zaradim više, da nikog ne osramotim, da osvojim društveni ugled, poštovanje i na kraju ljubav i mir. Jer setimo se, ako si propalica, ako si ružna ili debela, ako ne govoriš engleski, ako si stavila trideset godina u dupe i nemaš dovoljno radnog staža, nemaš decu ili na posletku ako si naporna i dosadna, ako si ista kao sve – čemu se ti u životu nadaš, zar misliš da će neko da te voli? I ruku na srce, ne govore ovo samo muškarci, čak suprotno – ovo govore svi, počevši od roditelja, partnera i polupoznatih tuđih komšinica, govore i žene, pogotovo žene. Osim što smo naporne, kao drugarice, devojke i majke, surovo smo kritične, surovije smo od dece koja u drugom razredu upiru prst u onu malu luzerku što nosi cvikere ili onu mentolku što ima žute zube. I taj nam je i rečnik.
Kako ne biti naporna i živeti srećno do kraja života
Slagala bih kada bih rekla da nikad nisam bila jedna od ONIH žena. Ponekad bih se tako očajna, zarozana i toksična, trgla i upitala zašto to sve govorim i šta jebeno nije u redu, i kada je tačno SVE od njegovog tona do načina na koji me poljubio pogrešno, od kada je počeo da me boli njegov izlazak sa drugarima, neki neutralni pogled ili je čak i njegov osmeh postao problem i tragično-dramatična situacija. Iskreno, odgovor je da me boli sopstvena nedojebanost, sopstveni frust i onda su mi krivi svi, često najviše – nepoznate “srećne” devojke i on, koji samo sedi tu i ne čini ili kaže ništa da to promeni.
Puno puta su mi se ortaci poveravali, o tome šta je upropastilo njihove odnose sa napornim ženama. I uvek je manje-više isto. Neke tamo ribe koje počnu da smaraju, ribe koje se žale, ribe koje viču ili prosto postanu prenaporne i svaki dan nekad zabavne veze postane mučenje. Muškarci koji gledaju fudbal, filmove ili završavaju poslovne obaveze, odmaraju posle ručka, težeći jednostavnosti, trudeći se da ne slušaju suvišna pitanja, zahteve ili prosto ženske lamente nad svakodnevicom. Uvek sam želela da se ugledam na tu gotovo filozofski pristup životu i usvojila sam imperativ “ne biti naporna”, i tome težim svim srcem.
Jer, teško je danas naći dobrog dečka. Sa trideset, bez savršenih sisa i noktiju, bez stana ili sopstvenog prevoza, u ovom društvu, ja ne mogu da tražim previše. Često umem da se zahvalim bogu što me je on uopšte pogledao, a posebno sam zahvalna za to što je normalan i što me voli, podržava u poslu i generalno, što se pored njega osećam sigurno i znam da nikada ne bi udario mene ili bilo koju drugu ženu. Ako bih maštala na duže staze, mislim da bih mogla da očekujem da me ne ucenjuje da se udam ili promenim prezime ili čak da bude prisutan na porođaju. Ili je možda to ipak previše, ne znam. I tu je negde osnova problema. Ove sam stavove i mišljenje prinudno usvojila – a ja pouzdano znam da sam vredna ljubavi, čak i da nisam hiperinteligentni genije, da nisam visoka i zgodna, da nisam završila dva fakulteta i radila bezbroj “kreativnih” poslova, da nisam talentovana**, učtiva i pravedna, da nisam dobra u seksu i da nisam u stalnoj političkoj borbi, sve i da ne volim životinje, bila bih isto vredna ljubavi, jer duboko verujem da smo to svi. Ali jebiga, šta ću kad me je društvo naučilo da spustim loptu.
Ne osećam blagu nelagodu samo kad se moji ortaci, za koje pouzdano znam da me vole, seru o svojim devojkama; počela sam da osećam istu nelagodu kad neko prepametno i s visine priča o gologuzim starletama, od Kim Kardašijan do Soraje, osećam se teskobno i utučeno kad se govori o njima koje su same dopustile, koje su same izabrale, koje su s one strane “pravih vrednosti”: sponzoruše, neradnice, neobrazovane krave, kurve (jer “bolje sin peder nego ćerka kurva”), nedojebane kurve***, pevačice, plafonjerke, jezičare, lezbejke, naposletku tu su i ružne i matore milfare, i naravno – ribe koje su dosadne i naporne.
Ponekad mislim da su samo majke okej, da su one uz seksualno-još-neprobuđene ćerke, poslednji bastion ponosnih ženskih ratnica, ali i to ne sve. Gomile majki zapostavljaju decu dok s drugaricama cvoljaju kafu, nekima su deca slinava, nekima zaostala, neke nikad nisu ni trebale da budu majke, jer bolje da su abortirale, jer na kraju – ni deca, naše najveće blago, nisu za svakoga. Nerviraju me stvarno me nerviraju i te glupače koje misle da samo treba da istisnu dete, i da će onda neko da ih voli. E pa neće nas prevariti, ne volimo ih, ko ih jebe, svi znamo da su duboko u sebi, i dalje jadnice.
Naporna od stalnih napora
U divnom tekstu koji sam nedavno pročitala, autorka ilustruje čuveni ženski vapaj “nemam šta da obučem” gomilom zbunjujućih i zastrašujućih pritisaka kojima je žena koja stoji pred ormarom izložena, jer od njenog jutarnjeg izbora garderobe u polusnu, zavisiće možda njen posao, njena bezbednost i na kraju društvena nagrada ili osuda. Odlučna da izbegnem ove zamke svakodnevice, postala sam prilično nemarna kada je u pitanju garderoba i stil oblačenja, što me je instant koštalo društvenog mišljenja o tome kako sam “nedovoljno korporativna” a moje znanje i iskustvo, obrazovanje pa i intelekt dovedeni su u pitanje mnogo puta kada sam izgledala “artsy” odnosno kao neka “neozbiljna umetnica”, šta god to značilo. Iako sam svesna da se i muškarcima dešavaju slični slučajevi, preispitivanje stručnosti je gotovo uvek druga strana rodne ravnopravnosti, o čemu je brujala Kanada, početkom novembra prošle godine, kad je Trudo objavio da će u vladi biti jednak broj ministarki i ministara.
Malo mi je muka od toga da sam svuda i uvek žena, ista kao sve druge žene. Dosta mi je da buljim u čuveni seen i razmišljam zašto mi ne odgovara na poruku, dosta mi je da pitam dvesta pedeset puta da li me voli i da li mi dobro stoji haljina. Nisam glupa, ne pitam zato što ne znam da li mi sopstvene haljine stoje dobro, pitam zato što želim da isprosim reakciju, i da pokušam da predvidim da li će me možda ostaviti jer nisam dovoljno lepa, ili zbog toga što neka od drugih ženskih paćenica ima veće sise, manje pita, bolje puši ili nežnije grli i zbog toga što se plašim da će tako svi i ću onda umreti sama okružena mačkama. Muka mi je od preispitivanja da li sam dovoljno dobra, da li zaslužujem da me neko voli, da me iko voli uopšte. Muškarci nikad ne traže sertifikat savršenosti, ali uz tako jak društveni kriticizam prema svim ostalim ženama oko mene, prirodno je da se ponekad zapitam, da li sam ja bolja, da li sam vredna, zaslužujem li sve ovo što imam, ili je to nečija dobra volja, strpljenje koje ja svakim danom iskušavam. Nikad nisam bila “nesigurna u sebe”, ta nesigurnost i preispitivanje, potekli su spolja, kada sam se suočila sa užasnim posledicama koje žene trpe zbog potpuno bizarnih činjenja: zato što se skinu, zato što se jebu, ako rade i ako ne rade, kada abortiraju ili kada rode dete, kada su domaćice ili nisu dobre domaćice, praktično uvek i u svakoj prilici.
Upravo negde u tom umoru, u toj prevršenoj meri društva koje me je zgazilo, nalazi se i odgovor zašto sam postala naporna, i zašto su naporne sve žene ovog sveta. Volela bih da poručim svom dečku, svim svojim drugovima i svim nepoznatim muškarcima, da i ja mrzim kad sam naporna, odvratna sam sama sebi kad pitam gluposti kad sam dosadna, paranoična ili umazana od suza. I ja kao i oni, iako sam žena, najviše volim da se zavalim, da dignem noge na sto i smejem se do suza kad gledamo film, volim kad se jebemo ili kad ležim na plaži, gledam u sunce i samo – živim. Trenuci u kojima sam dobra žena, trenuci su u kojima sam srećna, i u kojima ne mislim o svemu što mi nedostaje ili što me diskvalifikuje, o svim sisama, štiklama, udaji, deci, svim znanjima ili imanjima ovog sveta koji bi me učinili vrednijom ili boljom nego što već jesam. U tim momentima, činilo se da je sve što imam dovoljno da me neko voli i da budemo srećni zajedno. Ostali deo vremena, što je mnogo češće, osećam se očajno i bespomoćno, suočena sa stvarnošću i lestvicom uspeha i postignuća koja mi stalno izmiče, sa nikad izgovorenim i nikad do kraja pojašnjenim zahtevima dobrog, zdravog i lepog, sa odgornošću da ću vrlo lako sve upropastiti i snositi nemerljive posledice, jer žene oko mene ih snose svakodnevno. Nisu krivi muškarci, nisi kriv ti, kriv je patrijarhat. I zato jebeno ne mogu da se opustim, kad mi kažeš “samo se opusti”****.
*Ribaortak je polumitsko žensko biće koje se druži sa muškarcima, neretko je to dobra riba, s kojom se može pričati o svemu (muzici, filmu, sportu, najnovijim gedžetima i seksu sa drugim ribama) i sa kojom rodne razlike ne sprečavaju duboko i iskreno prijateljstvo. Ribaortak obično nema dečka, ili ako ima on je kreten i uglavnom nije tema razgovora.
** Talentovana – Uvek me je ubijalo kad mi neko kaže da sam talentovana, za poslove ili aktivnosti u koje sam uložila oko dvadesetak godina obrazovanja, za koje sam možda bila talentovana nekad pre, a danas imam znanje i iskustvo.
*** Nedojebane kurve su posebna vrsta žena, često prisutna u medijima i izložena medijskoj hajci, to su po pravilu obrazovane i društveno aktivne žene, odnosno kurve za koje se smatra da iz akutnog ili hroničnog nedostatka seksa bave političkim i ostalim pitanjima od društvenog značaja.
****”Samo se opusti” je fraza koja se često izgovara napornim ženama, i koja suprotno očekivanom instant opuštanju, dovodi u najčešćem broju slučajeva do potpunog pomračenja svesti i eskalacije konflikta.
By Marija Ratković
Izvor: vice.com
