Miroslav Mika Antić

Bio je novinar, slikar, pjesnik i reditelj, a u književnost je zvanično uplovio sa 16 godina. Nije se stidio ni drugih poslova.

“Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije”, stoji u njegovoj biografiji.

Dobitnik je nagrada za poeziju, novinarstvo i film, a zbog svog rada je trpio i cenzuru. Naime, njegov film “Doručak sa đavolom” nije se smio prikazivati u Jugoslaviji.

Boemski život ga je koštao zdravlja.

Donosimo vam jednu od njegovih istaknutih pjesama.

Raskršća

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim,

mada smo različitim putevima koračali,

tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim,

i uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

 

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo,

i u leta kovrdžava sa preplanulim licima

pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo,

pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

 

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli,

i vetar kišama umio sivo popodne ogolelo,

a putevi se dužili i raskršća se žudela

za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

 

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi,

dugo si, dugo čekala pod jablanom,

na smetu, i vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom,

da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

 

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja,

jer znam: na nekom raskršću neću te videti više,

pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja,

i pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

 

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza,

i sa vetrom – drugarom otići nabranih veđa,

jer meni život prestaje ako siđem sa staza

i pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa

 

Komentari

Komentari