Internet svima daje moć da ostave komentar na napisano.
Tekstovi, osvrti, komentari na komentare… Svega toga ima na internetu. I o nama samima otkriva dosta toga – bilo da smo autorke ili komentatorke.
Koliko sebi dajemo na značaju govori činjenica da kada čitamo nešto, komentiramo u skladu s našim doživljajem napisanoga. To je valjda i normalno tako. Jer ne mogu ja komentirati iz tuđeg ugla. Jer ga ne znam. I jer nije moj.
Osoba napiše svoje viđenje nečega, svoj nekakav osvrt na neku temu, čitateljstvo to, jasno, pročita i onda komentira. Mislim, najsretnija je autorka onda kada se tekst pročita prije komentiranja, jer to vrlo često nije slučaj, nego se u'vate za naslov i udaraju k'o nezdravi.
Onda neki to pročitaju i sednu da napišu komentar. Uvek nekako vidim da ljudi sede dok nešto pišu, ne znam.
I šta napišu?
Napišu svoje viđenje nečijeg viđenja.
Ono što sam primetila da je česta pojava je da se autorki i autoru – ne veruje. Odrasloj, radno sposobnoj osobi druga odrasla, radno sposobna osoba – ne veruje. A zašto ne veruje?
Pa ne veruje, jer osoba koja čita ne može sebe da zamisli u ulozi/situaciji koju opisuje autor ili autorka teksta. Onda počnu da ubeđuju autorku da nije to tako kako je napisala. I krenu da iznose sve svoje strahove, stavove, ubeđenja i uverenja. I na taj način oni zauzmu to mesto koje, ustvari, u tom trenutku pripada tekstu, a ne njima. Oni odjednom postanu zvezde. Uzmu 3 minuta slave. Svetlo prebace na sebe i imaju svoju tačku.
Čitateljstvo bez ikakvog problema se posere po nečijoj emociji, umanji je, zgazi ili, možda ono najgore, negira. Ljudi idu toliko daleko da iskonstruišu ono čega nema. Dodaju zaključke na nešto čega uopšte nema u tekstu.
Ljudi imaju potrebu da su bitni. Čak i onda kada se ne radi o njima. Zapravo, zato i imaju tu potrebu.
Ljudi stalno govore kako oni to nešto ne bi mogli, kako bi voleli da mogu, ali eto ne mogu. A u tom trenutku se uopšte ne radi o njima. Teško se nose s tim da ne iznesu svoje viđenje i ne utkaju sebe u to nešto što ih se, zapravo, ne tiče.
Reakcije na tekstove su ljudska ogledala. Tekst tačno pokaže ono šta koga muči iznutra i sa čime se otežano nosi kroz život.
Naravno da je dobro komentirati, nije to sporno. Ovde pričam o tome da odjednom komentatorica postaje važnija od teksta.
Navešću neke primere iz bliže prošlosti.
Žena napiše tekst o tome kako 5 godina ima neobavezan seks sa likom. Komentari idu u pravcu objašnjavanja da je ona u njega, ustvari, zaljubljena, da se vole, da se ona zavarava, da pristaje na to, jer je on zauzet, pa drugačije nije ni moguće. Nižu se pitanja o spolnim bolestima. U tekstu se, naime, nigde ne spominje to je li on zauzet, ali to ne sprečava čitateljku da vrlo lako i olako donese takav zaključak. Jer ona tako ne može. Jer ne razume koncept. Jer nije sposobna uvažiti da neko živi drugačije od nje, pa makar to bilo i miljama udaljeno od njenog izbora. Ona, čitateljka, ima potrebu javno reći da ona nije takva, da ona to nije i da to nije njen svet, ne uvažavajući da nečiji jeste. Osobe koje uopšte ne poznaju autorku, dakle, znaju bolje od nje same šta je njoj u srcu i u glavi. I među nogama.
Žena napiše da ne želi imati decu. U komentarima je žale što to nikada neće da oseti i zaključuju da nije baš dobro što se na neki način osakatila za tu emociju. Čitateljstvo, dakle, zna šta se krije iza teksta i o čemu ona, ustvari, razmišlja. Ona sama to ne zna. I oni je moraju pogurati, dakako.
Žena napiše da svesno i ciljano bira biti ljubavnica. Čitateljstvo čim pročita tekst – ulazi autorki u glavu i vrši analize i čišćenje i objašnjava joj da ne zna šta je snašlo i približava joj kako stvari stoje. Jer ona to ne zna. Čitateljstvo zna.
Čitateljstvo zna sve o osobi koju nikad nije videlo, nikada reč razmenilo s njom, ne znaju šta voli, šta ne voli, ko je i šta je, ali znaju šta ona, ustvari, misli. Jer uvek drugi sa strane to znaju bolje od same osobe.
Žena napiše da koristi menstrualnu čašicu, navede svoje iskustvo sa istom, isključivo i samo svoje. Čitateljke joj objasne da to ne valja, nije dobro, prljavo je, nehigijenski i ostale teške reči upotrebe. Čitateljke koje nikada nisu čule za menstrualnu čašicu ili su čule, ali nikada u životu je nisu uživo videle, dodirnule niti koristile. Ali znaju bolje od žene koja je koristi godinama.
Jedino objašnjenje koje se nameće u ovim i sličnim situacijama je da naša reakcija na tuđe viđenje može biti dobar način da dijagnosticiramo ono što nas same pecka negdje iznutra. Možemo naša viđenja koristiti kao test toga koliko smo dobro same sa sobom. I tu nam onda ostaje prostor za osobni razvoj i za razne izazove koje same, u saradnji sa životom, stavljamo pred sebe.
A to kako doživite i prokomentirate neki tekst ima isključivo i samo veze sa vama, najčešće nije ni deseti deo istine o kojoj se piše i nema veze sa autorkom i njenim iskustvom.
Probajte stvari postaviti tako da o sebi govorite tako što proučite kako reagujete na druge ljude i njihove priče i iskustva, a ne tako što izgovorite nešto o sebi u prvom licu. I javite nam kako vam ide.
Izvor: lolamagazin.com
