“Ako živiš sa matorcima, slobodno sad uzmi sve ono što si slušao o samostalnom životu i baci kroz metaforički prozor – nije da nije istina, ali vjeruj mi, u početku će ti neke potpuno druge stvari praviti veće probleme. Da, jeste zajebano to što sam odjednom moraš da kupuješ hranu i plaćaš račune, ali prije svega toga na scenu stupa meni lično najčudnija posljedica samostalnog života.
Tišina.
Potpuna tišina u čitavom stanu. Imam 25 godina i sve do nedavno sam živela sa matorcima, burazerom i nekoliko godina sa kerom. Što znači da bi me svih ovih 25 godina uvijek neko dočekao kod kuće, ako ne da mi kaže “Ćao, ‘esi gladna” onda bar da sjedi u drugoj sobi dok je u dnevnoj upaljen TV i čuje se komentator koji hvali ili neki dosadan film…
U toku dana se čuje kako mama nešto čagrlja po kuhinji, čuje se komp iz burazerove sobe, čuje se otvranje i zatvaranje vrata, hodanje, pričanje telefonom, pa čak i disanje drugih ljudi. E, pa, svega toga odjednom nema. U stanu je sad SVE VRIJEME potpuna tišina koju mogu da prekinem jedina ja ako riješim da počnem da pričam sama sa sobom na glas što mi je, moram priznati, u nekoliko navrata palo na pamet ali se za sad još uvek suzdržavam. Zato stalno držim uključen TV, pa se u pozadini čuje bar nešto.
Jedna od stvari koje od stana čine dom jesu upravo ti zvukovi, koliko god to smešno zvučalo. Kad je oko tebe totalno tišina, tek onda shvatiš koliko ti zapravo fali ona buka koja te je možda nekad nervirala.
Slijedeća stvar koju ćete primjetiti jeste nevjerovatan osećaj ponosa kad god uradite bilo šta što zahtijeva iole odgovornosti (makar ćete se tako osjećati ako ste razmaženo derište poput mene). Evo, baš prije neki dan sam imala nevjerovatan nalet ponosa kad sam samoinicijtivno promijenila potrošenu rolnu toalet papira, bacila ono kartonsko čudo u kantu za smeće i onda stavila novu rolnu pored WC šolje. Znači, nisam samo ostavila potrošenu rolnu na veš mašini – nego sam je stvarno bacila u smeće. Jer sam prethodnih 25 godina u takvoj situaciji samo vikala “Mama, nema toalet papira”.
Mali korak za ljudski rod, ali veliki za razmaženo govedo.
Naravno, ako ste malo odgovornije ljudsko biće od mene, to vam neće predstavljati neku veliku promjenu – ali, da se ne lažemo, niste.
Isto tako super ćete se osjetiti kad odete u radnju da kupute stvari kao što su so, vegeta, pasta za zube, vim za ribanje WC šolje i ostale gluposti koje vaša mama stalno kupuje, ali vama nikad nije palo na pamet jer ih niste koristili. Vjerujte mi, kad se prvi put vratite kući sa kesama punim stvari koje su vam objektivno potrebne da biste preživjeli, a ne sa stvarima koje iz ovog ili onog razloga želite, imaćete predivan osjećaj pomješanog straha (je l’ ovo znači da više nikad neću imati taj luksuz da kupim skupi šampon za kosu, jer lovu moram da dajem na “feri”???) i ponosa (vidi ti samo mene, jedne velike, samostalne, odgovorne žene koja kupuje sredstva za ribanje, blago majci što me rodi, ček da je pozovem da joj se pohvalim).
Znam da zvučim kao debil, ali naći ćete se u mojo koži i biće vam isto tako svaki put kad bez toga da vas neko tjera uzmete usisivač i sredite dnevnu sobu.
Na taj osjećaj ni jedna priča sa roditeljima ili starijim prijateljima, ni jedan tekst u novinama nije mogao da me pripremi.
A još manje sam bila spremna za ono što slijedi, a to su čudni napadi straha. Jer, ti si sam u tom nekom stanu, daleko od svih i – šta kao ti, na primjer, pozli? Ne možeš samo da nadigneš roditelje da te vode kod doktora! Šta ako ti eksplodira bojler usred noći ili ti pukne prozor ili ti, ne znam, uleti neka ptica usred noći i šta onda ti, pobogu, da radiš kad nemaš koga da pozoveš u pomoć?
Mislim, kapiram da se snađeš i da su to sve totalne gluposti, ali svejedno je neprijatno. Posebno noću.
A onda, na samom kraju, kad opereš 10 tura sudova, kad shvatiš zašto ne treba da kupuješ “buđavi” sir ako nisi spreman da ga pojedeš u roku do nekoliko dana (trenutno razmatram opciju kupovine novog frižidera jer se bojim da otvorim ovaj koji imam), kad naučiš kako da kažeš “odjebi” svim strahovima, kad naučiš kako da za 5 KM skuhaš ručak za nekoliko dana – a onda se natjeraš i da ga pojedeš, a ne da odeš kafanu i baciš pare – kad se na sve to navikneš… Onda dođe pravi osećaj uživanja.
Jer si stvarno samostalan i svoj na svome. Ti određuješ kad ćeš da se kupaš i neće te niko gledati kao ludaka ako riješiš da napuniš kadu u tri ujutru – to je tvoja stvar. Ti određuješ da li ćeš usred noći da napravi palačinke ili da otvoriš flašu vina. Možeš da šetaš go po stanu, da dovodiš ekipu kad god hoćeš i da istjeraš ljude iz stana kad god ti se ćefne (ako nisi baš fina osoba, a ja baš i nisam).
I, znate šta? ODLIČNO JE!”
