Traži se jedan džemper.
Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Prela je jedna seljanka se Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je već odavno udata.
S vremenom je poprimio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.
Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip “Vilis” i tovatnu mast za konzrviranje motora. Onaj deo koji zovu ranfla, mirisao je na “Gerlen” jedne mlade dame; prednja strana – na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.
Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze “Stari grad”, pa onda, mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši – svega i svačega je u njemu bilo.
Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.
Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer, koga sve nije dodirivao, odakle sve nije bio izbačen zajedno sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!
Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao, samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormane – nije ga nigde bilo!
Odnela ga neka Ciganka, zajedno sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.
Da niste slučajno negde videli moj džemper?
Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?
Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.
