“Tokom vožnje metroom, naš osećaj za empatiju je u prvom planu. Zajedno se njim je i naš dragoceni stav prema deci.
Na primer, pre neki dan smo moja drugarica Svetlana i ja bile u metrou kada je ušla porodica sa sinom, koji je izgledao kao da ima oko šest godina. Majka nas je sve vreme gledala i kolutala očima jer nećemo da ustanemo njenom detetu. Na kraju je glasno rekla: ‘Ne brini, sine, neko će uskoro izaći pa ćeš moći da sedneš’. Molim? Zaista?! Dete je izgledalo srećno i zdravo – i više nego sposobno da stoji na sopstvenim nogama. Kada je konačno neko u blizini ustao, žena je brže-bolje potrčala da smesti sina na prazno sedište, kao da mu je to očajnički potrebno.
Kao roditelj, jako dobro znam koliko roditeljstvo može da bude teško – posebno u vozu usred gužve. I istina je da nečiju zdravstveni problem ili nemogućnost da stoji ne mora da bude vidljiva na prvi pogled. Ali, generalno, smatram da ustupanje mesta detetu koje je zdravo i dovoljno odraslo da može lepo da stoji samostalno šalje jako lošu poruku i da predstavlja simptom kulture vaspitavanja dece koja od njih pravi slabiće. Dok se u nekim sistemima prevoza, kao što je slučaj u Oregnu, porodice ohrabruju da oslobode prostor za prevoz sa prioritetom, jer je namenjen za vožnju ljudi sa posebnim potrebama, u većini država se roditelji ipak prema svojoj zdravoj deci odnose kao da su putnici s posebnim potrebama. To neizgovoreno pravilo da odrasli treba da ustaju deci u autobusu čini da verujemo da su naša deca slabašna i na neki način ograničena. A kad se prema njima odnosimo tako, ne samo da im im šaljemo poruku da nemamo dovoljno poveranja u njih – već im i ne dajemo dovoljno prostora da rastu i razvijau se kao ličnosti”, piše novinarka.
Psiholog Džin Tvendži, autorka knjige “Generacija JA” slaže se da vlada trend podizanja “bebaste” dece.
“Ranije je bilo normalno da sedmogodišnjak sam ide u školu a danas bi zbog toga u SAD imali posla sa socijalnim radnicima,” objašnjava ona.
“Podižemo generaciju bez osećaja nezavisnosti i vere u sebe”, zaključuje Stefani Fejrington, sećajući se svog odrastanja uz strogu mamu Grkinju, čije bi vaspitne metode danas bile proglašene za kontroverzno. “Kada bih pala sa bicikla i odrala koleno, odmah bi mi rekla “Prestani da plačeš, živa si!”. Mnogo više je govorila “ne” nego “da”. Njen pristup učinio nas je istrajnim i samodiciplinovanim. Štaviše, od nas bi očekivala suprotno od onoga što očekuju današnji roditelji – da mi ustupimo mesto odraslima.”
“Vožnja u javnom prevozu je odlična prilika da dete nauči da se snađe u masi. Naravno da nije uvek prijatno grliti šipku dok je vozilo u pokretu, ali naučiti da budeš dostojanstven kada ti je neudobno je važan korak u formiranju ličnosti. Zove se: stati na sopstvene noge,” završava ona.”
Izvor: City Lab
