“Ljudi vole tvoje statuse, baš su slatki, topli, točno tako i za nas…”
Jel ovo lijepo i toplo? Nemam pojma, meni je važno, jedna minijatura o kojoj razmišljam. Bit će svega ubuduće, život je pun šarenih priča, ali ovo je ona koja me proganja danima.
Zaustavim auto pred crvenim na semaforu. Nije mi neki olimpijski dan, Rio je opet imao disko noć, Roko neće u vrtić pa ga jedva utjeramo u cipele uz pratnju rekvijemskih gudača, isključili nam vodu cijelo jutro pa nisam ni zube oprala, a i standardno kasnim.
I evo ih. Curice, Romkinje, osam, devet godina. Uvježbanim pogledom punim patosa mile od auta do auta i žicaju. Već obrađuju auto ispred, uvijaju se oko prozora k'o bršljani.
Ok, šta je pobogu ispravno napraviti u slučaju prosjaka? Žao ti je, pogotovo dječice, pa daš pare, al’ dobro znaš da je mafija iza svakog od njih i da ti klinci šipak od toga imaju. A opet, ako ne donesu “šefu” lovu, tek tada će dobiti po nosu. Da društvo ikako funkcionira, roditelje bi momentalno u zatvor, a klince zbrinuli.
Ali pred ovim se šuti, ne da nam se prstom u drek. Svi se pravimo da to očito nasilje nad djecom, tu pred našim očima u centru grada, ne postoji.
Jednom sam čitala da je jedini pravi put da SVI prestanemo davati milodare, da taj grozan biznis eksploatacije djece i slabijih izumre.
Evo ih, kuc-kuc. Pravim se da ne vidim, kopam po kasetofonu (da, imam kazetofon u autu, šta ćeš).
– A šta si lepa, daj koji dinaar…
Odmahujem rukom, šta da im kažem, kad kreće to zeleno…
Kuca ona i dalje.
– A mooolim te, za bolesnu sestru.
I tad ja u nervozi izgovaram svoju dramsku liniju, a kamera me snima krupno sprijeda.
– Gdje su ti mama i tata? Reci im da ih može biti sramota što tu prosiš, a nisi u školi!
Čim sam to rekla, skužila sam da nije to baš pravi odgovor. Jebiga, nisam imala bolji, ni sad nemam. Imaš li ti?
Djevojčica me samo hladno pogledala i rekla:
Zrak mi se izbio iz pluća. Samo sam zastala otvorenih usta i kapitulirala. Otkud meni pravo da maloj popujem? Šta ja znam o njenom životu? Gdje sam ja rasla, a gdje ona? Koje šanse ona u životu ima uz mamu/ tatu/ društvo koje je tjera da živi na ulici od pelena? U koju školu ona da ide, koje knjige da ima, da piše zadaće tu na semaforu? Ko će nju voljeti, štititi, grliti i ohrabrivati kad dobije lošu ocjenu? Ko će je braniti od dečki i cura iz razreda kad je zovu prljavom cigankom i šutiraju?
– Oš kupit maramice, tri paketa, 300 dinara?
– Aj, daj.
Eto. Imam maramica za vojnu bolnicu. Ako je ko prehlađen, nek’ se javi.
Autorica: Ida Prester (24sata.hr)
