Ah ljeto. Sezona piknika i kampovanja, plivanja i biciklizma, uživanja i igranja…
Imam četvero djece i po svim tačkama sam odgovorna majka. Možda nekada donesem poneku odluku u roditeljstvu koja nije vrhunska, kao što je na primjer da računam kečap kao povrće ili im dopustim da igraju Minecraft koji minut duže. Osim ovih manjih propusta, niko, uključujući i mene tokom dana kada sam najmanje sigurna u sebe, me ne bi nazvao neodgovornom majkom.
Do prije nekoliko ljeta unazad, prenerazila bih se na sugestiju da bih ja ikada uradila nešto toliko glupo i neobazrivo kao što je zaboraviti dijete u autu. Mislim, ako si toliko neobazriv, ne treba ti uopšte biti dozvoljeno da imaš djecu, je l’ tako?
Taj jun je bio posebno topao, a vlažnost vazduha je bila veoma velika. Moja moja samo što se doselila u državu da bi bila bliže našoj porodici. Bilo je lijepo imati je u blizini. Tek je bila nekoliko dana u gradu i činilo se kao da uživamo u jednoj od kratkih posjeta u kojima je do skoro bila.
Da bismo proslavili njen prvi vikend tu, organizovali smo roštilj. Moj muž se bavio pečenjem, a djeca su trčala po dvorištu. Kada je zamirisao dim razgorenog uglja palo mi je na pamet da moramo kupiti i kukuruz za ovu gozbu.
“Mama i ja ćemo otrčati do prodavnice. Bićemo brze” najavila sam.
“Molim te, povedi bebu, nisam siguran da ih mogu sve dobro paziti dok pokušavam da kuvam” nadovezao se moj muž.
Upakovala sam sigurno moje jednogodišnje dijete u auto i krenule smo u svoju misiju. Prodavnica je bila blizu. Mama i ja smo se šalile i smijale sve vrijeme na putu do tamo, a sa radija se čula glasna i vesela muzika. Parkirale smo i ja sam pogledala koliko je sati na telefonu. Mama je kopala po torbi da nađe labelo. Pritisnula sam tipku za zaključavanje na ključu i odmah smo se zaputile u prodavnicu.
Direktno smo otišle do povrća da pronađemo kukuruz, ali izgleda da su svi u gradu imali istu ideju jer je izbor bio loš.
“Ovaj kraj je poznat po kukuruzu, kako je moguće da nemaju dobar. Idemo u drugu prodavnicu” rekla sam mami. Vratile smo se do auta i nastavile potragu. Radio i klima su bili uključeni. Tek tada, glasnije od muzike čuo se uzdah moje majke. Taj oštri uzdah je i mene vratio u surovu realnost u kojoj smo obe zaboravile bebu u autu.
Dugo mi je trebalo da skupim hrabrost da napišem ove strašne riječi. Čak i sada, nekoliko godina kasnije, obuzme me panika kada se sjetim toga. Teško je priznati ikome da sam napravila tako potencijalno katastrofalnu grešku kada se radi o sigurnosti moje djece, ali jesam. I moja majka je. I bilo je zastrašujuće lako.
Bile smo preokupirane svojim razgovorom, u situaciji u kojoj se nismo obično nalazile. Nije mi bilo uobičajeno da je samo jedno dijete sa mnom. Tipično, ili su svi bili sa mnom ili nijedno od njih. Ovaj put, beba je bila potpuno tiha sve vrijeme. Ničim nas nije podsjetio da je na zadnjem sjedištu. I ostavile smo ga u autu, na ljetnoj vrućini, sa zatvorenim prozorima.
Čuda se dešavaju, a čudo tog dana je bilo da nije bilo dobrog kukuruza u supermarketu. Unutra smo bile dvije minute ili manje, onoliko vremena koliko nam je trebalo da provjerimo praznu košaru za kukuruz i vratimo se do auta. Ali šta da smo odlučile da vidimo ima li sladoleda? Ili lubenice, ili ubrusa, ili kečapa, ili čipsa? Šta da smo dugo čekale u redu na kasi, da smo zaglavile iza nekog štediše sa puno kovanica ili sveskom kupona? Šta da, šta ako?
Temperatura u autu može doseći nevjerovatne visine u roku od nekoliko minuta, čak i kada je prozor otvoren, a temperatura tijela djeteta raste tri puta brže nego kao kod odrasle osobe. Godišnje, gotovo četrdesetero djece umre zarobljeno unutar vrelog auta u Sjedinjenim Američkim Državama i moje dijete je moglo biti dio te srceparajuće statistike. Bude mi muka kada pomislim kako je lako mogao umrijeti i da bih ja bila odgovorna za njegovu smrt. Ja. Njegova majka. Osoba koja ga voli više od bilo koga drugog.
Ovo dijelim sa svijetom ne da bih priznala da sam loš roditelj već da kažem da sam dobar roditelj (osim ovog, kečap je povrće dijela), a ovo se ipak desilo. Ovo je upozorenje da se može desiti bilo kome, vjerujte mi.
Bilo kome. Čak i meni. Čak i vama. Čak i ako mislite da je to potpuno nemoguće, da vi takvo nešto ne biste uraditi ni za milion godina. Vjerujte mi, ja sam se isto tako osjećala prije nego što mi se zaista desilo. Ako me ovaj potencijalno tragičan scenario ičemu naučio, to je nikad, ne reci nikad.
Jer ne morate biti nesposobni, ni pijani, ni drogirani, ni glupi.
To što ste čovjek je dovoljno.
Izvor: Lola Magazin
