Slušanje omiljenog Dragojevića, dok sam hodala kroz grad, nasilno je prekinulo izvlačenje jedne od slušalica iz mog uha. Trznula sam se, misleći kako je neko baš bezobrazan, okrenula sam se, a onda ukopala u mjestu.

Piše: Lejla Feukić

“Pa daj ne mogu da vjerujem da trčim za tobom kroz pola grada, misleći da ne želiš da me vidiš, a ona muziku odvrnula”, odzvanja mi u glavi dok gledam oči osobe koja mi priča, pokušavajući složiti kockice u glavi i uljudno se pozdraviti.

“Heeej, možeš li me prepoznati, jesi li dobro? Hoćeš li vode i šećera ha ha”, izgovarao je dok se u mojoj utrobi vodio rat između naboja sreće i ogromne tuge. Skupih snage, sabrah se i pozdravih oči koje stoje ispred mene. Moje oči. Krupne smeđe sa dužim trepavicama. Sve ostalo sam zanemarila. I grad, i ljude oko nas koji su nas gledali kao da smo s druge planete.

“Gdje si… ti… šta… ima”, izgovarala sam dok sam pokušavala da dođem sebi. Uvijek sam se nadala da ću naletjeti na njega. Kada god sam dolazila u svoj grad, naš grad, nadala sam se da ću ga vidjeti. Dugo nisam išta čula o njemu. Moji su izbjegavali da ga spominju, a drugarice su odavno odlučile da ga prekriže sa spiska osoba koje tračamo. A sada… Evo ga. Tu ispred mene i sve mi izgleda nevjerovatno. Kažu da se stvari se događaju kad se najmanje nadaš. E izgleda da sam se upravo danas najmanje nadala.

“Šta radiš ovdje, mislio sam da si… tamo.. znaš… preko granice”, izgovarao je kao da se bojao da će nešto pogrešno da kaže.

“Ma jesam, tamo sam”, nasmijala sam se. Ili sam barem ubijedila sebe da jesam.

“Došla sam na odmor, i da vidim neke ljude pa se vraćam nazad”, govorila sam dok sam gledala ostatak Njega. Proljepšao se. Nekako je… više svoj. Kao da je odrastao. I jeste. Ozbiljni je. Drugačije se oblači, i kosu je pustio. A brada, koju sam toliko voljela na njemu, je obrijana. Ko li mu je “naredio” da to uradi, pomišljala sam u sebi dok me prekidao iz misli.

“Ma ti mene ništa ne slušaš”, izgovarao je dok mi je mahao pred očima kao da me doziva.

“Hoćeš li da sjednemo negdje… mislim… ako imaš vremena”, i dalje je redao riječi sa prizvukom straha u glasu.

“Izvini, žurim stvarno, već me čekaju,  ali tu sam sedam dana, pa možemo… mislim ako zeliš… “, izgovarala sam dok je vadio telefon, da upiše moj broj. Na ruci mu je zablještala burma. Ukopala sam se na mjestu. Toliko toga sam propustila.

“Eto, prozvao sam te. Da i tebi ostane moj broj, pa javi se obavezno. Vidimo se”, zagrlio me pri odlasku, onako blago, pristojno. Tako definitivno ne grliš nekoga koga poželiš opet da vidiš. Ostala sam stojati na mjestu i gledala sam za njim. Gledala sam ga i pitala se šta se to upravo desilo? Da li je moguće da sam toliko propustila. Cijeli jedan život. On je bio jedna od osoba kojima je život stao kada sam ja otišla.

Dok smo se rastajali ponavljao je da griješim, da ću se kajati. Ali i da će me čekati bez obzira na sve. Ubjeđivala sam ga da ne treba to da radi, da će vremenom sve proći. I da nastavi putem kojim je krenuo. I poslušao me. A Bog zna, da sve što sam tada htjela je, da me jednom u životu ne posluša.

“Živote moj, dva put san umra. Umra za njom. Prvi put kad sam je vidia ja, drugi put kad je otišla…“, odzvanjao mi je Dragojević u ušima.

Komentari

Komentari