– Neosporno je da te voli. – izjavila sam, potpuno uvjerena u to što govorim.
– Jeste? – čula sam tračak nade u njenom pitanju, koji je i dalje navijao za srećan završetak.
– I da mu trebaš. Više je nego evidentno da mu trebaš. – klimnula sam glavom.
– Ma to su budalaštine… – šmrcnula je, praveći se da ne vjeruje u moje riječi.
– Voli te, i trebaš mu – u domenu brige za održavanje sopstvenog mira. Za tvoje frke ga, takoreći, baš zaboli. Tu i nastaje problem.
Tako sam, u skladu sa situacijom, donijela grandiozni zaključak u stilu Lise Kadi i zahvalila se iscrpnom gledanju serije na činjenici da je vrijeme potrebno za analizu situacije u kojoj se našla drastično skraćeno.
Rekla je da je on takav. Stalo mu je, ali ne umije da pokaže. Voli je, ali ne zna šta će s tim. Ne može s njom, al’ bez nje je ništa. Ne umije da joj dozvoli da ode, a još manje umije da je zadrži. Ne podnosi njenu žensku histeriju, ali mu tako treba žena u životu.
– Pa, nek nađe neku kurvu. – ispalila sam – U zavisnosti od odabira, moći će da se pretplati na sve što mu treba – na kafu, doručak, trk po cigare, seks… Pa i na histeriju, ako mu baš budeš nedostajala.
– Ma ne žena u tom smislu, kao bilo koja žena. Njemu trebam ja.
– Pa naravno da mu trebaš ti. Zato što si najbliža, najdostupnija, pouzdano rame za plakanje, a i što bi plaćao nekoj tamo da radi ono što ti godinama već radiš za dž. Pritom znaš sve što bi nekoj drugoj morao da priča ispočetka.
– Ne kapiraš ti to… Ti si sad srećna, pa ti svi ovi problemi djeluju tako lako rješivo.
– Ne djeluju, nego jesu. On nije zaljubljen u tebe, zaljubljen je u svoju rutinu. Zalupi vrata i daj mu tri godine. Kad se ponovo pojaviš, više nećeš biti dio idile, bićeš ona koja je kvari.
– Šta, idilu sa kurvom?
– Ili bez nje, šta god da mu odgovara.
– A možda mi se ipak javi?
– Hoćeš li zaista sjediti i čekati da ti se javi? Jer, znaš, to je ravno ostajanju.
Otpila je gutljaj kafe, zagledala se u zgradu prekoputa, duboko uzdahnula i pogledala me.
– A šta ako mu se ipak vratim? – pomirljivo je pitala, i, bogo, u toj pomirljivosti je bilo toliko želje da to i uradi, da više nisam imala srca da je izvlačim iz njegovog stana, kuhinje i kreveta.
Uskladila sam nivo pomirljivosti sa njenim i potapšala je po ramenu.
– Onda nek ti je sa srećom. – aminovala sam.
– Jesi ti to stvarno rekla ono što sam čula?
– Nek ti je sa srećom. Jer ako mu se vratiš – možda stvarno za bolje i nisi.
– Znaš, to „za bolje i nisi“ mi sad nekako i ne zvuči tako porazno kao inače.
– Znam da tebi ne zvuči.
– Zašto?
– Ko će ga znati… Zato što znaš sve, a i dalje ne tražiš bolje. Zato što voliš.
Autorica: Milica Stanisavljević (Blacksheep.rs)
