Pakao mi je u glavi. Svaki dan se budim ujutru i znam da ne volim svog dečka, ali i da ga neću ostaviti. Sve prijateljice mi savjetuju da raskinem, čak mi je i psihoterapeut rekao da je to jedina opcija koja će mi otvoriti vrata ka sreći, ali ja jednostavno ne želim to da uradim.
Mislim da bih se radije udala za njega nego da ga ostavim. Da, vjerovatno će se to desiti na kraju. Udaću se za njega i biću cijeli život u lošem braku, poslije loše veze. Često se žalim svima da sam u jednom recimo problematičnom odnosu, odnosu u kom ni jedno ni drugo nismo srećni, ali pretpostavljam da smo jednostavno prestari da tražimo druge partnere, i da možda negdje ipak odgovaramo jedno drugom.
Kada me pitaju “Zašto ostajem u lošoj vezi?”, ne umijem da odgovorim na to pitanje. Bar ne iz topa. Na teška pitanja nema lakih odgovora. U suštini mislim da jednostavno cijela priča predugo traje. Nisam sigurna da ću naći boljeg. Ne želim da budem sama. Volim ideju da imam dečka. Nezamislivo mi je da sa 33 godine ponovo tražim muškarca za sebe. Previše me dobro poznaje i prihvata me kakvu jesam. Vjeruje mi dovoljno da mogu i da ga prevarim s vremena na vrijeme. Ljepši je od mene i uspješniji. Bio bi dobar muž i otac. Imam obezbijeđenu budućnost. Ne zanimaju ga druge žene. Ne zanimaju ga žene uopšte, u stvari. To je mnogo odgovora na jedno pitanje, ali su svi tačni.
Ko mi garantuje da ću uopšte naći novog dečka, ako ga ostavim? Ne želim da umrem sama. Hoću da se udam. Hoću da budem sigurna da ću imati krov nad glavom i da neću morati da brinem da li ću sutra imati za hljeb. Hoću muža koji će o tome da brine, a ne ja. Teško je da žena kod nas obezbijedi sebi samostalno pristojnu egzistenciju.
Moj dečko je u stanju da to uradi – da zaradi o oboje i brine o nama, i sutra o našoj djeci. Sposoban je, ambiciozan, pažljiv, ne zaboravlja važne datume, idemo često u lijepe restorane i zanimljiva putovanja. Čini mi se da cijena koju treba da platim za to nije tako velika – treba da trpim život bez prave ljubavi i da tolerišem to što umije da me ponizi s vremena na vrijeme, što je kontrol-frik, što imamo loš seks i što je često čudan i pretjerano povučen u sebe.
Gori scenario od toga mi je mogućnost da ostanem sama. Ili da volim nekog ko ne može da zaradi dovoljno ili ko nije dovoljno sposoban i organizovan. Jednostavno, pored mog sadašnjeg partnera ne moram da brinem o životnim problemima. Znam da će on to uraditi.
Želim da budem sigurna i slobodna od obaveza i napora. Potreban mi je moj muškarac. Ne želim nijedne sekunde da budem sama, pa makar to značilo da budem sa nekim koga ne volim. Jer šta je strašnije – neizvesnost i opcija da možda nikoga ne nađeš nekog ko će te oženiti ili varijanta da se udaš za nekog stabilnog, uprkos neizgaranju od ljubavi? Za mene svakako ovo prvo… Zato iz dana u dan biram da budem sa njim, iako ga ne volim.
