Drugarica mi se požalila da su je nedavno druge mame „izribale“ na dečijem igralištu. Dozvolila je četvorogodišnjoj kćerki da se spusti niz tobogan. Posle toga joj nije obrisala ruke vlažnom maramicom. Za umazana kolena je rekla: „Dobro, opraćemo kod kuće, ali ne možemo da svratimo kod tog i tog.“ Za „ogladnela sam“ nije dala smoki, već „okej, idemo da ručamo“. Dete nije ishisterisalo, druge mame jesu.
Kako to čuvate devojčicu, pobogu? Pa ona se kao divlja spušta niz tobogan!
Devojčica? Ja sam mislila da je dečak! Vi joj još niste izbušili uši? Što je šišate ovako kratko?
A nemate nešto da je preobučete, vidite to blato na kolenima? Devojčica je, ne ide da tako ide kroz grad.
Gladna si, dušo, evo imam smoki! Uzmi!
Dok mi je prepričavala, drugarica je počela da bljuje vatru.
Te Mame su mi dobacivale sve dok nismo izašle sa igrališta! Trebalo je samo da ih vidiš, uredno posedale na klupi poput neke porote, sve sa cigaretom među prstima i pametovanjem na jeziku. Kao da samo one imaju decu. Kao da sam nesposobna da čuvam svoje!
Pokušala sam da joj objasnim kako svako radi kako ume. Da se, kad jednom postaneš mama, ne menja svet, već da si ti ta koja se promeni, koju okolnosti učine drugačijom. Da je nekom lakše i lepše da o svemu još i filozofira na blogu ili dečijem igralištu. Pa šta? Nekome je to jedina prilika da kaže ono što misli. Nekome jedino mesto da se „isprazni“. Neko jednostavno voli da se pravi pametan. Niko te ne tera da to čitaš. Niko te ne tera da to slušaš.
Ne dopada mi se taj novi kult majčinstva! Kao trudna sam, kao rodila sam, kao boginja sam! Pa valjda si bila nešto i pre te trudnoće, majku mu! Valjda nije svrha postojanja da budeš SAMO majka? Pa kaži nešto, i ti si mama!
Foto: Valeria Zoncoll / Unsplash
Negde sam pročitala da je majčinstvo čarobno, da je to magično i jedinstveno iskustvo. Ali da nisi ni prva ni poslednja. Tolike žene su rađale! Odlučila sam da se ne priklonim isključivo ni jednom ni drugom stavu. Jeste, tolike žene rađaju, vekovima, milenijumima! Ali ja sam rodila tek sada! Meni se magija desila tek sada! Začarana sam doživotno, u stvari! Moja je stvar kome ću pokazati tu magiju.
Ne pametovanje, ne savetovanje, ne pridikovanje, već – magiju. Jer biti mama nije samo: duva vetar, stavite mu kapu neku! On plače, da Vam nije gladan? A Vi je tako izvodite napolje i po ovoj hladnoći? Još joj niste izbušili uši? Možda biste mogli s vremena na vreme i da ga ćušnete, znate, batina je iz raja izašla!
Biti mama nikad nije biti SAMO mama. Uopšte nije stvar u tome šta ćeš napraviti od roditeljstva, već šta će ono napraviti od tebe. Od mene je materinstvo zaista napravilo umetnicu. Pomalo žonglera, pomalo slikarku i „pomnogo“ pesnikinju. (Strašno je koliko je lirika, zapravo, zarazna.) Bilo me je briga kako drugarica povija dete. Nisam obraćala pažnju na to što se komšijin mali okrenuo na stomak u trećem mesecu sa cela dva zuba u ustima i četiri reči na jeziku. Rekli su mi kada se očekuje da počne da jede povrće, kad da sedi, kad da puzi, kad da hoda. Sve su mi rekli. Sve sam čula i pustila prirodu da radi svoje.
Ja sam odabrala da budem mama. Da budem umetnica. Mađioničar. Da imam šta da joj pružim. Jer je svako mogao da priđe i da je presvuče ili nahrani, jer će svako jednog dana moći da joj pokaže kako se sabira i oduzima, jer će svako moći da je nauči azbuku i abecedu. Ali samo ja ću biti ona koja je rodila. Samo ja ću biti ona koja treba da joj udahne životnu magiju. Samo moj osmeh je nasledila – treba uvek da ga nosim, da se u njemu ogleda i prepozna.
Biti mama, nije SAMO mama. To je ono što si bila pre trudnoće. Ono što te je u trudnoći promenilo. Ono u šta se svakodnevno menjaš kad te pogledaju te malene oči. To je ono što u tebi probudi prva petica i prva jedinica. To su zajednički obroci, šetnje i letovanja.
Kad si mama, nemaš prava da budeš SAMO mama. Jer se to „samo“ istroši brzo kao sapunica.
Mama je sve ono što svom detetu daš. Mama je sve ono što ostane kad sebe daš. (I u tome je umetnost: da se nikad ne istrošiš.)
Autorica: Srbijanka Stanković
Izvor: lolamagazin
