Piše: Jasmina Jovanović
“Ako sreća ima neki miris, mislim da je njim oduvek mirisala mamina kuhinja.” – piše Ričard Luelin u knjizi “Kako je zelena bila moja dolina”.
Čitav život, iako znam da poznajem mnogo boljih kuvarica od moje majke, uverena sam da je Ričard itekako znao šta piše. Nema kuhinje kao što je mamina. I da, uvek je mirisala na sreću.
Jedna sam od onih koje imaju pamćenje kao slon. Sve vrste pamćenja, pa i tog mirisnog. Na moju žalost, izgleda da uz dobro pamćenje naporedo ide i zlopamćenje. Pamtim i dobro i zlo. Pamtim sitnice, reči, rečenice, ljude, lica, događaje, biljke, nazive biljaka, stihove… sve nekako pamtim sem brojeva. Bilo koju vezu sa matematikom, fizikom i brojevima moj mozak uopšte ne registruje. Nema šanse da zapamtim broj, sem ako nije datum rođendana nekog do koga mi je stalo. Ali, mirisi! Mirisi me prate gde god da krenem.
Ceo život smatram svoje istančano čulo mirisa prokletstvom, jer mi ništa ne promiče. Ni lepo, a ni ružno. A ovo drugo je mnogo češće, na žalost… Tek, skoro sam se pomirila sa svojim nosem. Tek skoro smo naučili da ružno nekako ignorišemo a od lepog uzmemo samo najbolje. A šta bi moglo biti bolje od mirisa detinjstva… Srećem ih često, i za tili čas sam opet devojčica, opet je raspust i opet sam na selu, u planini gde je sve mirisalo na život…
Svako jutro babin hleb. Pečen na smederevcu. Nema te pekare danas ni tog hleba koji tako miriše. Miriše slično, to da, ali istovetno – nikada…
Planinski sir. U koji je uvek ubacivala pored, radi arome, sirove paprike. Sir, tvrd kao ta zemlja i ukusan kao sve sa planine… Niko više ne pravi takav sir, ne zato što je njen bio najbolji, nego zato što je svaki nefabrički sir drugačiji…
Dedina kafa od prženog ječma, samo za decu. Čuvena “ječmenka“. Zbog nje smo se pravili važni, jer kaobajagi pijemo i mi kafu. U zimska jutra nakon doručka i sankanja, dok grejemo ruke na šoljama i uvijamo promrzle noge u ćebad.
Miris bukove šume. Posebno izjutra dok je još mokra od noćne vlage. Čak i leti, kada gore nebo i zemlja, slojevi lišća samo li se razgrnu stopalima, zamiriše. Taj miris se ne da opisati. Nekoliko puta sam pokušala da nađem te reči, te prideve, ali ne vredi. Miris bukove šume može samo da se oseti. Opisati se ne da.
Čim spomenem šumu, odmah mi u nozdrvama zatreperi sećanje na još jedan dragulj među mirisima. Dragulj detinjstva. Pečurke lisičarke i divni šumski vrganj. I danas bih između bilo kog gurmanluka ili šumskih pečuraka, izabrala pečurke. Radost kad ih nađemo, bilo što ćemo ih prodati ili napraviti ukusan obrok, i taj neobičan miris koji leči, bili su neverovatni.
Sveže pokošena trava. A za koji dan i seno. Bilje koje je deda brao i sušio u svežnjevima. Majčina dušica, kantarion, hajdučka trava – najgorči od svih gorkih čajeva ali blag po organizam, nana, matičnjak, cvet lipe i zove… Sve lekovito bilje ovog sveta, čini mi se, miriše na detinjstvo…
Šumske jagode. “Pucke” – one koje pucaju kada ih bereš, pa ti prsti i duša mirišu na njih. Divlje maline, sitne i neugledne ali ukus i miris koji bi danas postideo sve maline na planeti…
Miris reke. I one uvek vlažne zemlje oko nje gde rastu ive i vrbe. Uvek me podseti na leto, i kupanje. Na ledenu vodu planinske reke, plivanje i igru nas dece koji smo mislili da to nikad neće proći. Da nikad nećemo odrasti, sekirati se, plaćati račune i imati glavobolje. Ali ni jedna reka ne miriše tako kao reka zavičaja…
I onda mirisi Beograda, po povratku sa raspusta. Na prvom mestu, miris Beograda na autobuskoj stanici. Užareni asfalt i previše izduvnih gasova.
Zatim miris novih knjiga. Jedan od takođe omiljenih – bila sam mala štreberka u najavi. Ona koja sve prelista, sve predmete pre škole. I miriše i divi se tom mirisu i tom znanju i tome što je neko to brižljivo odabrao i napisao za nas, decu.
Miris starih dobrih Plitvica, Ateksa i Beteksa. Tada sam smatrala da tako miriše luksuz. Taj šmek novog tekstila bio je miris koji se pamti. Danas sve manje- više ima miris kineske radnje ili neke hemije u odeći…
Miris ajvara i džemova koje kuvamo sa našim komšilukom u jesen. To je miris spokoja. Neko brine o tebi, i voli te. Kuva zimnicu da te nahrani i obraduje te zimi. I divno miriše. Pečene paprike, presolci za kornišone i karfiol, šljive…
Kuvano vino za Božić. Jedino tada smo mogli da ga dobijemo, mi deca, i tada u ograničenim količinama.
Pečene jabuke, i pita bundevara.
Miris obdaništa. Taj neobičan spoj mirisa kuhinje, mnoštva dece i varikine kojim su se ribali hodnici i kupatila. Neopisiv poput bukove šume. Danas znam da, iako ni jedna radnja više ne miriše na Ateks recimo, svi vrtići i dalje mirišu tako. Samo su varikinu zamenili nekim drugim sredstvom, sve drugo je ostalo isto.
Miris prvog snega. Koji sam volela dok god smo se sankali. One zime kada su sve moje drugarice smatrale da su prerasle sankanje i nisu više htele da se sankaju, sneg je prestao lepo da mi miriše. I, evo sve do danas, i dalje se ne volim…
I jedan od omiljenih Beogradskih mirisa bio je i ostao zasigurno, miris biblioteke. Onaj koji me je očarao na prvi susret. Onaj koji mi je nagovestio da ćemo se uvek voleti. I kako miriše svet. Gde se kupuje ulaznica za putovanja po zemljama i epohama. Gde se otkrivaju sve tajne…
I onda, dosta godina kasnije, jedan najlepši miris na svetu na kratko je poništio sve mirise detinjstva. Baš zato jer je donosio meni, kao majci u naručje jedno sasvim novo detinjstvo. Miris bebe. Tada sam shvatila da je sve što sam do tad smatrala za vanserijski miris, ustvari samo lep. I da je jedan jedini vanserijski miris, miris bebe.
Sa, godinama, kako starimo i kako naše bebe rastu, krenu ti mirisi našeg detinjstva da se šunjaju oko nas. Mi ih priželjkujemo, prizivamo ih i onda kada se negde sretnemo, ostanemo zatečeni i srećni.
Jer kao što je rekao književnik i pisac, Patrik Ziskind, tvorac romana, kasnije i filma Parfem: Miris je uverljiviji od reči, izgleda, osećaja i volje… od uverljive snage mirisa ne možemo se odbraniti, ona ulazi u nas poput vazduha u pluća, ispunjava nas, prožima, protiv nje ne postoji sredstvo.“
Izvor: Detinjarije.com
