Ova sjećanja dijelim s makar hiljadu osoba koj su mi se javile i rekle: „Napiši barem još nešto o Neni.“

Pa evo, malo sjećanje za veliki dug prema onima koji mi pišu tražeći nostalgiju.

Piše: Sanja Hajdukov

Nekih sedamdeset metara od naše zgrade u Tušnju 215, imala je kuću i divno dvorište Nenina drugarica, žena u baš poodmaklim godinama, koju su zvali Staramajka. Ali baš tako, ne kao Stara Majka, nego se i izgovaralo kratko, kao jedna riječ.  Čija je majka i stara majka bila, ko bi ga znao, al’ većinu vremena je provodila sama, i vjerujem da je taj nadimak zaslužila potomstvom.  Staramajka je bila dosta starija od moje Nene, vjerovatno bliže svojim osamdesetim, dok je Nena, po mojoj procjeni imala nekih šezdesetak. Prema Staramajki je osjaćala obavezu i obilazila je gotovo svakodnevno. Ova je živjela u velikoj, ali trošnoj staroj bosanskoj kući, čiji je sprat zauzimao širi gabarit u odnosu na prizemlje. Kuća je imala drvene detalje, nešto poput rezbarije ispod krova, slično ukrašenu verandu  i dva drvena stepenika na ulazu u kuću. No sve to je bilo vrlo staro i djelovalo nekako klimavo i nakrivljeno. Kuća je bila nerealno velika za činjenicu da je jedna sama i vrlo stara žena tu živjela. Na stepenicima je sjedila Staramajka za sunčanih dana, uvijek nešto štrikala, promatrala komšijsku djecu i pratila kako par puta dnevno promiče rudnička kompozicija voza, odvozeći negdje našu dobru kamenu so.

Ja sam shvatila da počinjem da starim, kad sam ljetos pokiselila latice ruža u teglu, da napravim sok. Takvu ružu, baš tu od koje se pravi sok, sa nježnim bjeličasto-roze  i crvenkastim laticama imala je Staramajka, odmah uz verandu, na čijoj ogradi su početkom ljeta bile naredane te tegle, pune mirisnih latica.

Dvorište joj je bilo veliko i prostrano i na dužoj strani, između dva stabla je bio razvučen štrik na kojem je stalno visio veš. Često je to bio komšijski veš, a baš za tih sunčanih dana i Nena je nosila svoj veš u Staramajkino dvorište, jer bi se tu brzo sušio, pošto je Nena živjela u malom stanu bez balkona.

Ja sam bila vrlo mala djevojčica, Nena je brinula o meni i zvala me Alma, kao što sam već par puta opisala, prosto zato jer joj se to ime puno više sviđalo od mog originalnog. Odlazili smo kod Staramajke često, žene jako suvonjave, sa zbrčkanom kožom lica i onim vještačkim zubima, tako imanentnim starijim ženama tog doba, zubima koji su se zvali “socijalni“, a bili valjda plastični i davali tako nerealnu sliku, pa kad se Staramajka nasmije, nekako su joj usta bila puna zuba nestvarne bjeline.

Moja Nena je uvijek bila hitra, uprtila bi metalni lavor pun opranog veša, obuhvatila rukom, naslonila ga na lijevi kuk, a oko vrata nabacila svojevrsnu ogrlicu od običnog konopca, na koju su bile prikačene drvene štipaljke. Služilo je to zato da ti štipaljke vise na grudima kao ordenje, pa da su tako lakše dostupne. Onu drugu slobodnu ruku bi pružila da ja u nju stavim svoju, tada malu ručicu petogodišnje djevojčice i rekla: „Hajmo Alma, daj ruku.

Brzo bismo prešli ulicu i tih par metara do Staramajkinog dvorišta, Nena bi prvo malo s njom popričala, a onda raširila veš na njen štrik. Prvo bi ocijedila Čika Fadilovu košulju, pa je par puta otresla snažno i tako raširenu kačila, skidajući jednu po jednu štipaljku sa tog kruga od kanapa. Ja sam se nametala da dodajem štipaljke, pa bi Nena tu kvazi ogrlicu okačila oko mog vrata, a štipaljke su mi dosezale do koljena. Ja vjerujem da se malo ljudi sjeća metalnih lavora, a neki dan sam kao suvenir dobila drvenu štipaljku, na kojoj piše: „Volim te!“ Pomislih da je to neki znak.

Na našim ništa nije pisalo, čak su bile i nepraktične te drvene štipaljke, jer su često ostavljale smećkaste tragove na odjeći.

Pa kad raširi sav veš, Nena bi otišla iza Staramajkine kuće, uzela dugačku račvastu motku, specijalizovanu za te nemjene, odlučno stala na sredinu razapetog štrika, tresnula motkom o zemlju poput Sergeja Bupke na startu, i ustremila se s par odlučnih koraka, račvastim dijelom motke, nanišanila i zahvatila štrik i izdignula ga visoko, poduprijevši tako da veš ne bi pao i vukao se po zemlji i prašini.

Pošto je to bila jedna uobičajena i svakodnevna radnja, tako se u mojoj mladosti govorilo za nekoga, ko je mršav i dugonog, da liči na motku za veš, što mojoj djeci i dalje nije jasno, nit’ šta je tu smiješno, nit’ čemu takvo poređenje.

Onda bi Nena i Staramajka pile kafu i pričale, a ja bih se igrala s djecom iz susjedne zgrade. Nena bi vikala: „Alma, hajmo kući!“, a ja bih je, kao i sva djeca oduvijek, molila da ostanemo još malo.

Ostajali smo zbog jednog rituala na koji me Staramajka navukla. Naime, ona je pravila okrugli domaći hljeb i sasvim bez pitanja da li želim i da li sam gladna, tutnula mi u ruku veliku namazanu krišku tog hljeba. Namazanu domaćim kajmakom i posoljenu. Ja sam toliko postala ovisna o tome, da sam danima tugovala za tim ukusom kada se Staramajka razboljela, a Nena preuzela brigu o njoj.

Naime, mislim da starost nosi neku magiju, pa te stare žene nekako posebno i nezamjenjivo naprave  obično jelo tako da ispadne savršeno, pa te ukuse kasnije cijelog života tražimo, u drugim jelima i drugim ljudima.

Jednom smo moja sestra i ja bile kod naše ujne, koja je bila zdrava i u punoj snazi. Dala nam je svježe napravljen kolač sa džemom od kajsije da jedemo, neki kolač koji je djelovao vrlo jednostavno. Mi smo pojele, pa hvalile, pa nam ona dala još, mi smo to zaljevale kafom i mlijekom, divile se, mljackale, ujna nam usmeno govorila recept, a ja punih usta rekla: „Ma zapisaću drugi put, ima vremena.“
Sestra i ja smo otišle kući govoreći jedna drugoj kako dugo ništa tako preukusno nismo jele i kako nas je sramota što smo pojele po četiri kolača i kako dugo nečija kuća nije tako mirisala, kao ujnina na kajsije, vaniliju i štaub šećer.

Ujna je za par dana iznenada umrla. Nije ostalo vremena za recept. Ali često mislim da je prosto taj dan i oko tih kolača bila neka čudna vibracija, neka neobična senzacija koju nismo mogli dešifrovati. Jednostavno, taj kolač, koji smo sestra i ja halapljivo gutale, bio je znak, bio je neki pozdravni ritual,  uspomena na najljepši neponovljivi ukus. Bila je to ujnina nesvjesna želja da je pamtimo po lijepom, da nam uspomene na nju budu mirisi, toplina, jednostavnost običnog, al’ neponovljivog zalogaja.

E tako je bilo i s kriškom s kajmakom, idealnog ukusa i idealno slanom. Nekada bismo žurile nekim poslom i Nena bi se samo naslonila na kapiju i viknula: „Staramajka, namaži mojoj Almi jednu krišku da pojede putem, moramo do Fadila.“

A za kišnih dana bismo sjedile u Staramajkinoj kući, u kojoj je sve odisalo starošću. Ona je stalno štrikala, naročito čarape.

I u njenoj kući, kao i u kući moje bake i brojnim kućama, bila je jedna stolica koja se zvala štokrla. Ja prosto ne znam gdje su i zašto nestale štokrle, ali ne znam ni čemu su zapravo služile,  osim, kao u našem slučaju, za premotavanje vune.

To su dakle, bile obične drvene, hrastove, vrlo izdržljive stolice, samo bez naslona. U svačijoj kući bilo je par običnih drvenih stolica s naslonom i ta, obično samo jedna štokrla. Na nju se penjala Nena da zamijeni pregorjelu sijalicu. Štokrla je u svakom domaćinstvu bila glavna i sporedna, na nju je sjedao onaj ko zakasni, ili ko žuri, pa će kratko ostati, kome je mjesto bliže vratima, a služila je i za sve druge radove, gdje se penjalo, poturalo, pridržavalo. S nje se uvijek nešto majstorisalo, koristio ju je i moler i električar, a moj tata ju je koristio kao podlogu za prikucavanje eksera na nešto.  Kasnije ih je, valjda, zamijenio tabure. Iste namjene, samo gotivnijeg naziva. Vuna za štrikanje se tada motala u velike krugove, kao kaubojski laso, a  tako bi se mrsila prilikom štrikanja, pa je trebalo premotati u čvrsto klupko. A to je bio Nenin posao. Ona bi okrenula štokrlu na pod, namakla na njene nogare tu štrenu vunice i stojeći iznad nogara, motala je u klupko, vrteći njime u krug. A nekada bi namakla tu vunicu na moje raširene ruke i tako je premotavala.

Već sam pisala da je moja mama jako težila novotarijama, što se u Tušnju osuđivalo. „Pravi se važna!“, čula sam jednom kako govori komšinica Anđa: „Mora ona prva da ima plastični lavor, a šta fali ovom plehanom!“ Mama nikada nije dala ni plehane tanjire da imamo. I sad mi je simpatično kad vidim da neko u tome prži jaja.

Mi smo znali da ćemo se seliti u veći stan, pa je mama stalno govorila kako će sve te mahalske stvari da odbaci, čim se iz Tušnja maknemo. „U novom stanu neću da vidim štokrle i koperdeke!“ Pošto je mama takođe štrikala, pitala sam: „Pa kad ne budemo imali štokrlu, na čemu ćeš premotavati vunu?“ „Pa na tvojim rukama!“

I kao što rekoh, bila je vrlo stara i ubrzo se razboljela Staramajka, a Nena ju je njegovala, obilazile smo je stalno i njeno dvorište smo nekako prisvojili kao svoje, tu smo redovno širili svoj i tuđi veš, Nena je sazivala druge komšinice u Staramajkino dvorište na kafu. Nastavilo se to s vešom i nakon što je Staramajka umrla.

Ali, jednog dana su se tu pojavili novi stanari. Nena je bila jako ljuta kad je čula da su se sinovi posvađali oko Staramajkine kuće. Jedan od njih se tu doselio i rekao Neni da više ne ulazi i ne koristi štrik.

Oko svega ovoga postoji totalno nevjerovatan detalj. U njenoj kući su se mijenjali stanari, kuća je propadala, opustjela i počela da se ruši. Vremenom se potpuno srušila, ostali su samo temelji, koji su danas obrasli travom. Taj plac je veliki, u samom gradskom jezgru Tuzle i do dana današnjeg stoji tako prazan.  Poznato nam je da su svi gradski placevi, oni koji to nikada nisu trebali biti, prepoznati kao dobro mjesto da na njima nikne zgradica, stambeno-poslovna, a u njima kladoničice i fakultetići. Samo odoli Staramajkin plac! No, najnevjerovatniji svjedok svemu ovome jeste i dalje štrik. Dakle, na istom mjestu, kontinuirano i tako 45 godina, pratim taj štrik, ta dva stabla za koja je zavezan,  kako na njega prostiru veš komšije iz okolnih zgrada, kako smo to Nena i ja činile.

I danas ponovo, prolazim tuda i vidim uredno prostrt veš, koji se, kao u Felinijevim filmovima, njiše i miriše, zastanem, prođu mi kroz glavu sve te slike,  poželjeh ukus kriške domaćeg hljeba namazanog kajmakom sa solju  i profura kroz moje tijelo trenutak kada je Neni uskrećeno pravo korištenja štrika, njena pružena ruka koja je tražila moju i rekla: „Hajmo Alma kući!“

 

Komentari

Komentari

Nema više članaka