Brankica Damjanović je dvije decenije provela u novinarstvu. Radila je kao spiker na televiziji, voditelj, novinar, urednik vijesti. Dobitnik je Nagrade grada za doprinos informisanju. Posljednjih godina posvećena je pisanju.

Do sada je objavila sedam naslova. Knjiga „Ne bih ovo mogla bez tebe“ nagrađena je priznanjem Novosadskog književnog kluba za najbolje prozno ostvarenje u 2015. godini. Majka je dvoje djece. Živi i radi u Beogradu.

Sa Brankicom smo razgovarali o njenom razvoju od novinarke do književnice, pisanoj riječi, Facebook statusima kojim osvaja, vremenu u kojem živimo i drugim temama.

Ko je Brankica Damjanović i ko se krije iz korica knjiga, iza cijele one emocije koju donosite?

– Kad budem znala odgovor na to pitanje verovatno ću prestati da pišem. Moje knjige su zbirka priča kojima svakodnevno pokušavam da pronađem suštinu o sebi.

Ranije ste bili više posvećeni novinarstvu. Šta se desilo da se malo povučete iz toga i posvetite više ovoj duhovnijoj strani, pisanju?

– U životu svakog čoveka dogodi se onaj trenutak kada on zna da nešto više neće, čak i ako tada ne zna sta hoće. Ja sam u jednom momentu osetila da vise ne želim da se bavim novinarstvom. Tada se dogodila joga, a ona je donela mnoge nove uvide koji su pokrenuli pisanje za koje inspiracije ne manjka. Joga je dala dubinu, a novinarstvo veštinu mome “peru”. Vidite kako je u životu sve dobro? Ja sam otišla iz novinarstva, ali ono iz mene nije. Sada novinar progovara iz mene na jedan prefinjeniji način.

Da li se čovjeku mora desiti neki veliki životni preokret da bi ga motivisalo da piše onakve riječi ili je to ono što se oduvijek krije u našim dušama, samo je pitanje kada će eskalirati?

– Verujem da svi imamo potencijal za sve. Šta će u nama prolistati i dati ploda umnogome zavisi od okolnosti koje nas zadese. Moj život je od početka bio neobičan, na momente tračan, ali i ushićujuće lep, pa i materijala za pisanje imam koliko hoću. Široka je ta lepeza osećanja koja su me oblikovala. Ne sećam se trenutka kad sam počela da pišem, nije to bila odluka; krenulo je jednog naizgled sasvim običnog dana i evo me tu sam, sa snažnim osećanjem da sam tek počela i da najbolje tek dolazi.

Da li vi na svoje knjige gledate kao na svoju djecu? Da li svaku volite podjednako ili ipak ima nešto što se izdvaja kao posebno draga i mila?

– Objavila sam sedam knjiga i sve su sasvim različite, izuzev trilogije priča sa Fejsbuka, koje su, iako po formi slične, po sadržaju takođe međusobno drugačije. Naime, nastajale su jedna za drugom, a ja sam u međuvremenu sazrevala. Ne može se tu govoriti o tome koja je bolja ili gora. Jednostavno su jedinstvene. Kao i ljudi. Ne upoređujem ni ljude ni knjige. Niti ih volim isto. Volim ih na osnovu onoga što u meni izazivaju, ali i drugi ljudi vole isto tako. Ja, recimo, knjigu “Rukopis moga brata” smatram svojom najzreljom knjigom do sada, ali mnogi čitaoci najviše vole knjigu “Dobro je”. Nije, dakle, pitanje kakva je knjiga, već šta kome ona u datom momentu znači.

Svaka riječ koju ispišete zaista pogađa u srž i mene lično navede na razmišljanje, na analiziranje mene i mojih nekih situacija. Odakle crpite svu tu svakodnevnu inspiraciju?

– Nije nepoznanica da je radni naslov jedne od mojih knjiga bio “Ne bih ovo mogla bez tebe, Bože”. Sva ta inspiracija dolazi mi kroz nadahnuće koje bljesne u meni odjednom i tada znam da je trenutak da se zaustavim i pribeležim ono što teži da se artikuliše kroz reš koju uslovno nazivam svojom. Sve što umemo neko nam je dao. Talenat je dar, a naše je da ga ne prokockamo u ovom životu prepunom površnih izazova.

Koliko vas reakcije čitatelja, ljubitelja vaših riječi, motivišu za dalje pisanje i stvaranje?

– U velikoj meri, ali ne presudno. Ne pišem ni zbog koga posebno, pa ni zbog sebe. Pišem, jer je ta potreba u meni nezadrživa.

Šta Brankica radi u slobodno vrijeme, čime puni baterije?

– Pišem. Čitam. Ćutim u tišini svoje sobe i nastojim da razumem štošta. A toga danas ima koliko hoćete. Sve se manje razumemo. Verujem da je to nečiji interes. Oslabljeni i dezorijentisani podložni smo manipulaciji.

Imate jedno djelo pod nazivom „Ne bih ovo mogla bez tebe“. Bez koga to Brankica ne može?

– Bez Boga. Sa svima mogu, bez njega jednog ne mogu.

Šta vam dalje predstoji u budućnosti? Šta to čeka čitatelje?

– Meni do kraja ove godine predstoji jos nekoliko književnih večeri. Biće ih u Sarajevu, Banjaluci, Beogradu…, a do proleća nova knjiga – roman o jednoj porodici u Srbiji s kraja 20. veka i čudesnom preokretu u životima njenih članova. To isto čeka i čitaoce. Odavno smo oni i ja postali nerazdvojni.

Komentari

Komentari

Nema više članaka