E, da je Sterija živ, imao bi danas materijala na pretek, da Pokondirenu tikvu piše u tomovima.
Šta znam, ja mislim, da nekako komplekse trebamo da ostavimo u tinejdžerskim godinama, kad ispratimo bubuljice i počnemo da se zaljubljujemo. Ali, sve naopako. Kako su stariji, ljudi su više iskompleksirani. Hoće da budu što nisu. Do jučer su bili jedno, a danas, malo im vjetra u ledja život dao, pa to zaboravi korijen svoje tikve.
Piše: Mirela Šabanović
A, onda tako pod uticajem kompleksa, gazi podignute glave, sve množi sa nulom, smatra se boljim od sviju.
Do juče je jeo makarone, ali danas se to zove pasta, aman, niti više ne idu na selo, nego na vikendicu. Da mogu izbrisali bi mjesto rođenja na rodnom listu, stide se onog što jesu.
Misle da su bolji oni koji završe fakultet, pa u strahu da ih neko intelektualno nadjača, počnu da se devijantno ponašaju, koriste termine za koje sami ne znaju značenje, drže ekspoze o jednostavnim stvarima, pokušavajući da sakriju svoj kompleks.
Materijalizam je tu kao Sunce u Sunčevom sistemu, oko njega sve se vrti.
Misli se, da ako djetetu pokloniš skuplja kolica ili garderobu, da će odmah biti bolji čovjek.
Djeca se od malena uče segregaciji, involviraju se u društvo sa snobovskim predrasudama, guraju se u ralje života goloruki, jer sve što su im roditelji pružili je proizašlo iz novčanika.
Neko bi rekao da je ovo sve ljubomora i zavist, ali ne, ovo je samo osvrt na okruženje, na ono na šta se sveo život nekih ljudi.
Ali, opet, neko drugi bi rekao, to je njihov život, neka žive kako hoće.
Jeste njihov život, ali neka ga ne žive preko drugih, neka svoju malogradjanštinu ostave u svom ormaru i kad izađu, ponašaju se kao insani, a ne robovi svojih kompleksa, neka ih drže na lancu u svom reveru, neka ne pune svoja pluća tuđim zrakom, neka uživaju u onome što zaista jesu, jer sigurno će ih ljudi više voljeti.
