“Zašto debeli ljudi koji pokušavaju da smršaju zaslužuju orden”

“Šuti, dobra si”, izgovaravam u sebi, “s obzirom na to šta si sve strpala u sebe od jutros. Dvije kafe, sendvič, čokoladicu, i spremaš se da načneš keks. Vidiš li šta radiš, ženo?”

Ne bih volio da sam na mjestu automata, kad joj proguta novac i ne izbaci šta traži. Kao usisivač, nemilosrdno kupi sve pred sobom, stalno u strahu da će da ogladni. Nema te dijete koju nije probala, pilatesi, aerobici, čuda…Ništa ne daje rezultate. Što je najgore, razumijem je.

Sve nam je dostupno. Akcije na svakom koraku, rafovi puni slatkiša u visini očiju, na dohvat prstiju. Šećer nam svako malo pada zbog milion razloga, a hrana pruža tako divan lažni osećaj utjehe.

A glad? Ona nam je u genima, prenosi se sa koljena na koljeno. Bitno nam je da je ukusno, al je bitno i da je obilno. Ne treba da gajimo iluzije jer kod nas i obrazovani, situirani ljudi troše sate i sate na razgovore o tome kako su se prošlog vikenda “ubili” od nekog mesa i popili dvije butelje vina.

Zaboravljamo da su do prije pola vijeka ljudi ovdje pili kafu od ječma, kamene bombone su im bile vrh slatkiš, a nije na svakom koraku bilo frižidera i zamrzivača u koji si mogao da preseliš market kao danas. A kad smo ga već preselili, grehota je da sve to stoji i propada.

Još malo bih o precima. Prvo, nisu jeli svako malo. Drugo, znalo se tačno u koje vrijeme je obrok. Treće, jeli su malo i to prvenstveno zato što nisu imali. I bili su zdravi, pravi i uzbrdo brzi.

Danas se sve to promjenilo i zato je debelim ljudima skidanje kilograma nemoguća misija. Ne krećemo se ni trećinu koliko naši preci, a naši neuredni životi su sačuvaj bože.

Ljudi skloni gojenju sa kojima sam razgovarao kažu da je najveći problem psiha. Ubjeđeni su da su u začaranom krugu i da nikada neće smršati. Ko voli da jede, njemu je odricanje od hrane kao pušaču da batali cigare.

Kad konačno probuše kašiku i prebrode prvu krizu, kažu da ih tu čeka zamka. Taman smršaju nekoliko kila, uljljkaju se i padne im koncentracija. Tijelo im se taman privikne na jedan režim ishrane i oni onda puni optimizma sve to uprskaju jer riješe da se nagrade nekom sitnom poslasticom.

Motiv koji ih gura je najčešće fizički izgled, tijesna garderoba, rijetko zdrav život. Olako zaboravljaju da kilogrami ne dolaze, ali i ne odlaze preko noći, a možda baš u tom grmu leži zec.

Sa druge strane dok pola planete gladuje, paradoks je da hrane ima u izobilju. Opet, mi kao da hoćemo da napunimo stomake i za naše pretke. A punimo ih kojekavim užasima… Da sutra počemo da pasemo travu, do kraja života ne bismo mogli da ispravimo štetu koju smo napravili organizmu.

Da se ne lažemo, za zdravu ishranu treba i para. Jeftinije je pecivo od šake badema. Ali još važnija je jaka volja da se čovjek odupre svim iskušenjima. Čelična volja za sistemsku promjenu.

I podrška bližnjih prije svega. Ljudi su u problemu kad moraju drugačije da se hrane. Svako mora da prilagodi ishranu svom organizmu, a ja prvi to ne mogu. Ako preko nedelje jedem normalno, za vikend se urnišem. Iza svakog ćoška me vrebaju punjene pljeskavice, rolovana mesa, palačinke, pice…Koliko su mi oči gladne, to je posebna priča.

Debeli ljudi, niste sami. Grijeh je baciti hranu, ali još je veći ako je trpate u sebe bez ikakve mjere.”