Kćerka mi je danas rekla da sam debela. Bila je ljuta jer sam je natjerala da izađe iz vode i rekla je svom bratu da je njihova mama debela. Rekla sam joj da dođe da porazgovaramo.
– Šta si to rekla o meni? – pitala sam je.
– Rekla sam da si debela mama. Izvini – rekla mi je.
– Hajde da malo popričamo o tome. Ja nisam debela. NIKO nije debeo. To nije nešto što možeš da budeš kao osoba. Ali imam višak kilograma. Svi imamo manje ili više viška koji nam štiti kosti i mišiće i daju nam energiju. Da li i ti imaš malo masti? – pitala sam.
– Da, imam malo na stomaku – rekla je.
– Tačno. To imam i ja, a ima i tvoj brat – rekla sam.
– Nemam ja salo, ja sam najmršaviji, imam samo mišiće – uključio se i moj sin.
– Zapravo, svaki čovjek ima salo, ali u različitim količinama – objasnila sam mu.
– Da, imam i ja malo da mi štiti mišiće, ali ti imaš mnogo više od mene – rekao je on.
– Da, tačno. Neki imaju mnogo, neki malo. Ali to ne znači da je zbog toga neko bolji, a neko lošiji. Razumijete? – pitala sam ih. Rekli su da razumiju, pa sam im rekla da ponove.
– Ne treba da nazivamo druge debelima, jer svi imaju sala i u redu je biti debeo – rekli su.
– Tačno – rekla sam.
– Dobro, možemo sad nazad u vodu? – pitali su. Rekla sam im ne, kaže ova mama i dodaje da se trudi da uvijek uči djecu da ne koriste riječi debeo kao uvredu.
“Ne dozvoljavam da u mojoj kući ikog vrijeđamo tako što navodimo da je debeo, zato znam da je moja kćerka to kao uvredu čula negdje. Hranimo djecu idejama na svakom ćošku, i svuda mogu da čuju neku novu uvredu za koju nisu ni znali. Naš posao je da naučimo djecu da se izdignu iznad uvreda i da uvijek u glavi imaju naše vaspitanje koje im govori da budu pozitivni i da prihvataju sve onakve kakvi jesu “, zaključuje ona
