Tvoje vjenčanje se neće svima dopasti; bit’ će tu bar jedan „kvariša“, koji će naći nešto na šta da se požali. Sve je to u redu, dokle god ta osoba nisi ti!
Planiranje vjenčanja nije baš neka vrla zabava, iako se svi pravimo da jeste. Provedeš dane i sedmice radeći sve što je moguće da ostvariš svoje snove, no, u realnosti, na kraju obično prihvatiš ono što ti se nudi. Ako se, pride, bar doimaš naivno (a ovo obuhvata i kategoriju „učtiva osoba“), onda će pokušati da te iskoriste, ogule i urade sve što mogu onako kako su oni naumili (tj. bez ikakvog truda).
Većina dobavljača će biti divna i sve će biti moguće do onog momenta kada im nešto zatražiš. Tada stupa na snagu fraza „e, to ne može“ i odjednom čuješ objašnjenja zbog čega je to tako ili zašto to nije obuhvaćeno uslugom, bez obzira što su te nedvosmisleno naveli da vjeruješ da sve može.
Ovo ne možes spriječiti, ali možeš se, barem, spremiti i pobrinuti da postavljaš prava pitanja (to u slučaju da ne koristiš profesionalnog organizatora, nego sam sve radiš, kao što je slučaj sa mnom).
Znam ja da se, u većini slučajeva, na kraju sve dobro završi, pa se stalno time tješim i trudim se vjerovati da će tako i biti. S druge strane, nije ni loše brinuti se, jer u procesu njihovog igranja s tvojim živcima ti gubiš kilograme, a samim tim ta dijeta biva lakšom.
No, da se ja vratim na ono odakle krenuh; dakle, naša se svadba neće svima dopasti. Ima tu stotinu stvari koje mogu krenuti po zlu i ja, nekako, stvarno vjerujem da se sve može ad hoc riješiti; tj. sve osim muzike. Nama je za muziku trebalo više od mjesec dana da se odlučimo koga uzeti, a ako mi se vjenčanica bude morala sužavati pred samu svadbu, upravo muzika će biti glavni razlog toga, jer ta priča traje i traje.
Ja sam imala neke svoje bendove, on je imao neke svoje i počesmo, tako, da zivkamo ljude. Imali smo nekih šest ponuda, pa smo se raspitivali za iskustva drugih s tim bendovima. Na kraju se svedosmo na dva benda; očito je da je jedan bio moj favorit, a drugi njegov.
Razlika u cijeni između ova dva benda je bila ogromna. To bi, valjda, svakoga navelo da pomisli da je, samim tim, odluka bila jednostavna, ali ne u našem slučaju. Moj bend je bio skuplji. Bila sam uvjerena da oni mogu da urade sve što zamislimo i od svih sam čula da su super za svadbe. Ali, ta cijena…
Za njegov bend ja nikad nisam čula, pa smo jednu veče otišli na njihovu svirku. Bili su OK i dok smo tamo sjedili ja skontam: „Bolje da uzmemo ovaj bend, pa se ja mogu žaliti na njih do kraja života, nego da uzmemo moj, pa da me ubije u noći mog vjenčanja ako nešto uprskaju.“ Elem, donešena odluka mi je bila ok.
Mislim, bila je ‘ok’ dok nisam skontala da se, ipak, trebam malo više uključiti u planiranje muzike; stvarno, hrana može biti savršena, dekoracija iz bajke, mlada slatka kao grijeh, al’ ako muzika ne valja, svadba vam je truba. Skontavši to, ja zamolim lika iz benda da mi pošalje repertoar.
„Što? Nemoj se brinut; sve će biti ok.“
„Pa, nije da se brinem, al’ zaista bih željela da vidim spisak pjesama.“
„Ma, nema potrbe… čuj,“ reče uz psihološku pauzu: „Nije nama ovo prvo vjenčanje!“
„Pa, kako da ti kažem, meni jeste i ja bih da ne radim reprizu“, pokušah da se nasmijem.
„OK, nema problema, poslat ću ti spisak.“
Par sedmica kasnije, ista konverzacija. Tita mi, potpuno ista! Opet prođe nekoliko sedmica, pa opet ista konverzacija, ali ovaj put čovjek nikako ne može da shvati što mu tražim takvu „budalaštinu“! Vidim da je vrag odnio šalu i da moram da izađem sa posljednjim argumentom u nadi da će taj biti dovoljan da uradi to što tražim; u stvari, ako je profesionalac, valjda hoće.
Dakle, kažem ja njemu: „Pa, hoće l’ biti kakve pjesme o majci koja udaje kćerku, nešto o ocu mlade, brate moj i slično?“
„Naravno, što ne bi, samo ti kaži, mi ćemo svirat.“
„E, vidiš,“ tu, sad, ja napravim psihološku pauzu: „Oni su svi pomrli, pa mislim da ovakve pjesme nisu za naše svadbe. Je l’ sad kontaš što mi treba spisak?“
„OK“, reče on i dodade da ću do slijedećeg ponedjeljka dobiti repertoar. Od tad prođoše tri ponedjeljka. Liste ni na vidiku.
Nemam pojma da li ovi ljudi kontaju kakve pjesme želim ili ne želim na svojoj svadbi. Kontaju li, uopće, mene? U čemu je problem s repertoarom?
Da smo bilo gdje drugo na svijetu, prvo bih dobila repertoar od svih bendova, pa bih tek onda odlučila koji ću uzeti. Da smo bilo gdje drugo na svijetu, on bi uradio sve što može da usreći tu ženu što se udaje.
Ali, jok, mi smo na Balkanu i opis repertoara se svodi na: „Pa, znaš, mi sviramo šta ljudi vole“, ili „Biće sve u redu“, ili „Ništa se ti ne brini, tačno znam šta hoćeš“.
Ne znaju. On ne zna. Oni nas ne poznaju i nikad nisu s nama bili na nekoj zabavi. Nemaju pojma!
Elem, šta da radim? Da sve pustim i da me nije briga? Ili da pustim, pa da se nadam? Ili da nastavim da se ganjam s repertoarom da posljednjeg dana? Možda da im otkažem angažman i uzmem nekog drugog?
Uvijek će se naći neko kome se tvoja svadba neće dopasti. To treba prihvatiti i uraditi ono što se tebi dopada. Ti trebaš voljeti svoju svadbu, jer to je tvoj dan. No, šta ako si upravo ti ta osoba kojoj se tvoja svadba ne dopada?
Autor: Zrela Mladenka
